Позориште

сој 189 Фуљог~

пука сиротиња, онда мора пасти у очајање, али то не траје дуго, јер се он одлучује, да ради. Па и ту одлучност није г. Барбарић довољно маркирао. Јесте, видело се, да има Андрија воље, па то нам је и рекао, али речи није пратила довољна воља у изразу лица, у кретању. Но поред свега тога признајемо, да г. Барбарић може и да хоће, да вољно приказује, али се бојимо, да се он не понесе, да не уобрави себи Бог зна шта, те да не застане на по пута. — Г. В. Поповић има често прилике, да нам се појави у већим улогама, па богмеи у тежим. Вилбрун је човек варалица, отимач; он се не устручава упропастити породицу Бернијереву, али је он попустљив према кћерци својој. Он има два лица овде: једно као варалица и једно као отац. Као попустљив отац био је потпунији, као варалица није се још извеџбао. Он износи своје мисли, своје намере врло лако на лице, и погледаш лига мало боље, таки ћеш видети, да не зна да скрије оно, што је за скривање, шта више, већ напред читаш са лица му све, што се у њему догађа. Г. В. Поповић врло често намести лице пре, него што изрекне оно, ва што се требало намргодити, насмешити, и т. д. — Г. Банковић се појавио у улови, која му канда мало приличи. Рокфељ је гроф бев имања, али он јеи љубавник. Љубавник-Банковић био је хладан, можда због тога, што су му и џепови хладни, а биће и због тога, што је мало теже говорио, што је мало више муцао, прислункивао, ако није за то опет мало спорији био, што је љубавник, јер они су често у неприлици. — Гђица Б. Хаџићева приказивала је Алиду Вилбрунову овога пута пред новосадском публиком први пут, и ми јој честитамо, што је схватила самовољну и горду богаташку кћер; можда је и сувише схватила, особито, кад је онако пре-

ворно погледала на оне, који јој равни нису. см.

ЊО:5:0 Ри НЕ: Е.

# (Мађарски листови о „Љубавном писму“ Косте Трифковића.) Као што смо већ јавили, приказала се та шаљива игра на мађарском народном позоришту у недељу 10. и у понедеоник 11. јануара о. г. Сви листови мађарски већином хвале ту шаљиву игру. Ту хвалу, по свом обећању, доносимо ево, да виде наши читаоци како мисли мађарска критика о том позоришном делу нашега Трифковића.

„Резн Марјо“ пише овако:

„Данас је прикавана мала шаљива игра. Наслов јој је: „Љубавно писмо“, а писао га је Коста Трифковић, млади српски писац. Предмет је тој шаљивој игри мала породична размирица. Мелодија је, истина, позната, али је врло вешто, с ефектом и милозвучно стављена у ноте,“

По што је критичар исприповедао шта се збива у тој шаљивој игри, наставља овако:

„Осим неких ситница, које се лако дају поправити (као н. пр. што доктор Видић мора да обуче пред друштвом и то после подне шлафрок), комад се природно раввија, пун је лепих досетака, свежине духа и ванредно занима публику од почетка до краја. Свакако је то рад необично даровитог човека, који је многу лепу наду понео ва собом у свој прерани гроб. Од представљача 060-

бито су се одликовали Надаји и Лендвајиница, први као муж у неприлици, а друга као докторка. Готово да су претерали у својој доброј вољи,“

„Реза Нар“ пише:

„У народном поворишту данас смо имали прилике, да се уповнамо први пут са производом српске драмске књижевности, са шаљивом игром у једноме чину. Писац јој је Коста ТриФковић, који није више међу живима, а то је велики губитак за српску књижевност, која се тек сада почиње развијати. „Бубавно писмо“ оснива се на неспоравумљењу. Садржина му је само досетка, која је Француском бравуром израђена. Публика се за време трајања целог комада непрекидно мора смејати, а друго што и не може бити цел такој малој блуети. Нарочито напомињемо расплет на крају, који је изведен на женијални нгчин. Молнарка, Лендвајиница, Пирошка Палотајијева, Берчењи, Надаји и Керешмевеји учинили су све, што су могли, да се публика добро вабави и да се добро прими дело српскога писца. „Матица српска“, која је ту шаљиву игру наградила са 100 дуката, могла би ва пример служити нашој ученој академији, која за 100 дуката тражи саме Софоклесе и Еврипиде.“

„Ебуагоз: Јарок“ пишу:

„У недељу смо гледали српску шаљиву игру, прву на даскама народног поворишта, и то „Љубавно писмо“ у једноме чину, које је написао сувише рано преминули Коста Трифковић Тиме је народно позориште дало грађанско право српској поворишној књижевности на првој мађарској позорници, а уједно се одужило према српском поворишту, које у свом репертоару има доста мађарских шаљивих и поворишних игара из народнога живота.

Али „Љубавно писмо“, овим тога, већ само по себи васлужује, да: се прикаже. Ако не чинимо никакве замерке почетку, где нас, као и у неким нашим шаљивим играма, слуга упознаје са приликама у комаду, и ако не замеримо то, што у интересу ваплета морамо веровати, да сестра не познаје рукопис своје сестре, с којом заједно живи: морамо признати, да је та шаљива игра пуна живота, свеже наивности, досетака и вештих обртаја. Комичне ситуације у њој дају се живо одиграти, а публика мора им се смејати 'о смејање од срца, што је ивражавало допадање многобројне публике, мутило је у многима та тужна мисао, што је писацу својим веома младим годинама преминуо, а тиме је српску књижевност велики губитак постигао. Да је Бот писцу подарио живота, па да му се дар развијао, као што се томе од њега по овој шаљивој игри могло надати: српска књижевност добила би у њему таквог пасца шаљивих игара, кога би и страни свет с признањем спомињао.“

За тим кавује критичар опширно, шта се збива у комаду, па завршује овако:

»Ту шаљиву игру представљали су глумци веома живо. Нарочито се одликовао Надаји, који је комичним начином умео забављати публику, кад се оно плаши, да ће му се дознати тајна. Тако исто веома је добра била и Лендвајиница као жена, коју мори љубомора. На свршетку представе сви глумци редом били су изазвани.“

Издаје управа српеког народног позоришта.