Позориште

-ософеф 154 Физок~

по који свету може бити спас,

те славу ту заслужит за навек;

у сред милости срца божијег

привиђа им се распетије, крст.

На ту ме слику живо подсећа,

јуначе Перо, ова твоја кћи:

Лепота јој и куће твоје глас

око ње слика рајско блаженство,

ал ока прног зрака дубока,

открива тајне неке туге бол. |

Нера.

Погодио си, свети владико,

и Јули мојој у срцу је крст,

живота над на њему разапет,

а равапео га отац рођени.

Чин Ш1., појава 2. Ту развија песник своја начела о укрштају,

а у речима вићентијевим о мадони сикстинској видимо и примену његове теорије о укрштају на живопис.

Пера жури састанак збора и митрополит је готов. Скупи се збор. Дође и архимандрит Ристо, поштован од свих старешина са свога знања и поштења, Ристо прича збору о Риму и о Москви. Рим куне, Москву православну хвали. У том изађе митрополит и одмах предложи збору уједињење с римском црквом. Збор, још под утиском ристиних речи, плане на Вићентија. Пера огорчен дигне мач на Вићентија, но Јула дотрчи и не да му, да каља мача.

| уаа. дар исти тај, тај исти кобни мач, са ког ме гледа миланова крв, да сече срце нееретника, тог 2 Тим додиром посветио би се, најтежи грех опростио 6' му бог! Чин 1. појава 6

Пера спусти руку, а Вићентије утекне. Сада Пера заклиње све капетане, да се дигну на ћесара, да освете изневерени народ.

(Свршиће се.)

ПЕСНИЦИ И ГЛУМЦИ.

(Свршетак.)

Критика мора бити досљедна и мора имати своју цел увек пред очима. Та ће цел бити, да како, у нас друга, а у Немачкој и Француској друга. Другу ће цел имати „Тћедте Етапбај“ у Паризу, а другу наше позориште. Ми морамо пре свега знати, шта хоћемо. „И најспорији“, вели Лесинг „само ако не изгуби из очију своју цел, још иде брже, него ли онај, који без цели које куда лута.“ Критика морала би дати смер и правац развитку драмске уметности у нас.

Наша, критика, говорећи у опште, има ту велику погрешку, да сувише обећава. И онај, који сувише обећава, а и онај, који се сувише нада, обично се варају и сами себи шкоде. Па онда је наша критика често пуна обзира, и за то неправедна. Али о том ћемо за сад ћутати, по што се желимо касније, бољом згодом, повратити на онај занимив предмет. Само један једини обзир у критици може наћи изговора: обзир, који се оснива на осећању споменуте цели критике и цели самога позоришта. Лесинг, у осталом, веома добро разликује критику драмеких производа, од критике, која се тиче само приказивања тих производа. Препоручујући у опште строгост и непристраност, мисли, да је обоје у осоо битој мери нужно у потоњој критици, т.ј. у критици, која оцењује рад и способности глумаца. То је са свим природно. Песник, ако мисли, да му је учињена кривија, у сваки час може поћи истим путем, којим је пошао његов критичар, т. ј. оправдати се у јавности. То се шта више може и захтевати. Његово дело остаје недирнуто, онакво, какво је приказано, и он нам га може у свима појединостима дозвати у памет, показати га. Али уметност је тлумчева по својим посљедицама прелазна. Све, што он, било добра било зла, на позорници учини, хитро мине. Често је тек зловоља или ћуд гледалаца једини разлог, да му се глумац у онај мах не свиди. Ваља дакле присвојити себи изванредну непристраност, ваља посветити особиту пажњу свакој речи, која јавно оцењује глумачки рад.

„Леп стас, чаробно мењање црта на лицу, живо око, дражестан ход, мио звук у говору, мелодичан глас: све су то ствари, које се добро дају речима изразити. Али то нити су једине, нити највеће врлине глумчеве. Драгоцени су то природни дарови, који су нужни за његов позив, али који његова задатка ни из далека још не испуњују! Он мора свуда с песником мислити.

)