Позориште

омер 155 Ферох~

Он мора онде, где је песник погрешио, ми- | тика, када пресуђује мучан глумчев рад. Према

сдити за њега,“ вели Лесинг. Према томе треба, да се влада и праведна кри-

раду песниковом на против не сме она имати никаквих обзира.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Рат у мирно доба“. Шаљива игра у 5 чинова, написао Мовер и Шентан, по немачком прерадио Бранко М. Јовановић.)

Г. Бранко Муша Јовановић, „одушевљен најватренијом жељом“, рискирао је и опет једну прераду.

Сваки човек, који има иоле укуса и савести, мора се подићи против злоупотребе, која хоће у нас да отме маха, и коју баш г. Бранко Муша Јовановић са неком унутрашњом насладом негује. Та је влоупотреба тако звана прерада. Зар тај господин мисли, да ћемо му благодарни бити, да ћемо се његовом изналазачком духу дубоко поклонити, да ћемо муњевитој замисли његова дара аплаудовати, ако он у туђе дело уплете и „свога масла“%! Ако он то мисли, онда треба озбиљно да премишља о изреци: Мозсе ђе Трашт, познај се сам, и онда, кад тим премишљањем са свим на чисто буде, онда, но онда не ће више онако мислити.

Држи ли он, да ће том својом прерадом, тим „својим маслом“, добру шаљиву игру још бољом и шаљивијом направити Држи ли он, да ву они писци изоставили коју „оригиналну мисао“г% Држи ли, даље, да. немачка публика још није дорасла, да схвати мисао своје шаљиве игре, те да је он позван, да с једне стране публику васпита, с друге стране пак глуму да поправи и дотераг Ја не верујем, и не ћу све дотле веровати, докле год пред очима имам г. Бранка Мушу Јовановића, као „прерађача“ туђих глума, и као „стручњака“ у поворишним стварима у ошште. Ако пак њему лаворике поворишних писаца не дају ни мира ни покоја, онда нека засуче рукаве, нека напрегне сву своју машту, нека ваувме сигурну позицију за писаћим столом, и нека — напише сам једну оригиналну глуму, и онда се — ако ће бити ваљана не ћемо радовати само ми, него и они писци, које он на тако гусарски начин пљачка. Да, ми ћемо се радовати, јер смо добили једног писца шаљивих игара, а они страни писци радоваће се, јер ће бити на даље од досадашњих атентата поштеђени.

Треба оставити сваком своје. И самом г. Бранку Муши Јовановићу, као брату Србину, не би по свој прилици годило, да су ево сад Мађари Триековићево „Љубавно писмо“ „прерадили“, и Србе преиначили у Мађаре. Или н. пр. да његову „бити имајућу“ оригиналну шаљиву игру узму Французи, те да је „прераде“ и тиме да му напркосе, што је он једном њихову шаљиву игру, „Нође! С'одејоћ“, „прерадио“ у „Веселе дворе“. То би од њих била зелена пакост; а да му се још већма освете, не би требали ни да му даду дотичне тантијеме, које они иначе обилно плаћају.

Па у чему лежи та „прерада“ г. Бранка Муше Јовгновићаз Просто у том, што је из немачких имена сро-

чио српека, и што је од Мађарице направио Рускињу. Па при том мршавом „своме маслу“ још се г. Бранко Муша Јовановић, онако скромно смешећи се, герира, као да је он главом ту глуму баши написао, а не тек само — „прерадио“.

Што је горња глума по себи добра, то да ботме није његова завлуга; он је у том погледу невин као новорођено дете, шта више, ни његова „прерада“ није могла окужити здрави хумор и смешне ситуације у њој.

Све то, што сам, ево, написао, казао сам и усмено г. Бранку Муши Јовановићу. Том приликом ми је он своје мисли саошштио, говорећи, да је страну глуму том прерадом хтео српскоме схватању да приближи. Хм! Ја држим, да је наша публика барем тако интелигентна, као и г. Бранко Муша Јовановић, те да она врло добро зна, да на свету, осим Србаља, има још и других народности, као н. пр Немаца, и да ти Немци имају своју војску, те по томе и своје официре, и да се у Немачкој могу догодити такви исти несташлуци, као и у нас, и да баш ти Немци нашем свету нису „шпанска села“, о којима до сад ни чуо није, те да им је по томе начин животарења њихова тако непојмљив и стран. Нашем свету су, осим Мађара, Немци баш најбоље повнати, а обичаји њихови у одношају са милитаријом не разликују се ама баш ни за длаку од наших обичаја. Па на послетку, ако би и било разлике у тим обичајима, зар нашем свету не би годило, да један пут види, како сем у Немаца проводи милитарна љубав. Та не може сваки путовати и стране земље видити, да на лицу места научи стране обичаје. Ако је пак г. Бранко Муша Јовановић рад, да пред српску публику изнесе српске обичаје, то нека буде тако „снисходителан“, те нека послуша мој скромни савет, па нека засуче своје рукаве, нека напрегне своју машту, нека им т. д., туђе пак нека остави на миру, просто с тога, што то није — његово. Та лешше је и куд камо скромније, кад се каже: превео, него оно напирено: прерадио, у које управо не ће нико да верује.

Наши глумци учинили су своје: приказали су поједине особе вешто, живо и складно, као што то бива у ово последње доба. Ја не изувимам ни једног члана нашег друштва, шта више, не изузимам ни пашег округлог шалтача, г. Степића, ког је публика данас први путу акцији видила, и то на огледалу, које је било баш преко пута његова места. Ми имамо, до душе, прилике, да га често чујемо; али што смо га и видили, то имамо захвалити, — сад не внам, да ли писцима, или „прерађачу“, или оном огледалу. Не ћу од глумаца да споменем никог, па ни од глумица; алиих могу уверити све, да су сви редом, без изузетка, свој задатак мајсторски решили. М. С—ћ.

Издаје управа српеког народног позоришта.

__)