Позориште

оса ар

162

Фаро

у НННННЦ

Јула. Ох, мајко, нисам! Годин' дана већ неугодном се патим нагодом, нагађајућ удварања му смер; па сад, кад рече жељну исповест, ни погледати не смедох га ја, већ утекох у стидном зазору сакривајући слабог срца мах. Мара. То није било добро, дијете: сиромах момак може мислит' зло. Јула. Он зло да мисли Ох, он добро зна, ја мислим већ да знаде цео свет. Мара. Будало једна! Ни ја не знадох, а она мисли, зна је читав свет. Но стрпи се, колико до вече, док данашња прохуји скупштина, равложит морам баби целу ствар, па сутра ћемо твоме Милану поручити, да спрема просни дар. Ал хајд мо сад, купе се људи већ, уклонимо се мушком жагору ! Јула. Ох, хвала, мајко, хвала, рођена!

За мало после одласка њихова, долази Милан

Текелија и говори себи:

Заједају ме, ругају ми се,

сав свет је мени подсмеј, поруга,

и поглед сваки, камо л свака реч!

Ох, поглед, поглед! Да сам остао слеп,

од милокрвна прва гледа јој,

од опсене смејутка њезина,

бар ових не бих вид'о погледа,

ни помрчине осмејака тих! —

Ох, та да ме је погледала, бар !

Бар један зрачак жарке зенице

несуђенке ми, неверенице!

Из отог зрачка градио бих мост

да среће своје рајску вечитост.

Ал ни тог дарка, ни те понуде!

Па, поносита благом обилним,

ни примит не хте просна гледа. мог,

већ утече, ох, мучки нестаде! —

Па сад још оцу да повлађујем,

па да ми кажу: „Сује, сује труд,

удварање бадава, не ће те!“

Па ма ме већа кобна одлука

осудила на додијали мир,

одмавла рат у пусти недоглед,

подносити срамоте не ћу те,

не-не, не-не, тог не ће бити, не!

и - =

листићи.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(„Циганин“, поворишна игра у 8 чина, ес певањем и играњем, написао Е. Сиглигетија, посрбио Ј. М. Шимић, за српску позорницу удесио А. Хаџић, мувика од А, Милчинског.) |

У среду 20. Јануара о. г. давао се „Циганин“ по други пут у овој севони, те је и овога пута, као и свагда до сад, врсноме интерпрету своме, Андрији Лукићу, набавио признања и хвале, правога тријумфа, од кога је подобар један део морао уступити симпатичној Ружици, М. Рајковићки. Улоге су неке овом представом прешле у пруге руке и то од важнијих примио је Ружићевог Ђорђа Барбарић, а Ракилу Јеце Поповићеве Драгиња, Ружићка. У пркос приметној индиспозицији изашао је Барбарић лепо с Ђорђем на крај, а то му баш није тек онако од по муке могло поћи за руком, ако није хтео да превиди, ко му је био у улози претходник. „Ђене-

рала над ђаволима“ Ракилу пригрлила је својски Драги- |

ња Ружићка; па зато и јесте била то Ракила, да се од ње сирома Макса, Јовановић, зло преплашио и збунио, па ни знао није, да је жив, ТЕ

ко зовин

“ (Народно позориште у Загребу.) (Свршетак.)

После савладаних вапрека, т. ј. после како је Радослав довнао, да Зорка није удата (како духовит расплет |), узму се и то двоје. И тако су се два добра пријатеља у исти час заручила. Ја бих волио, да су оба у бунар скочила.

Осталих епизода не можемо причати, јер се бојимо, да би нам читаоци ове ретке са свим забацили, ако их не би цензура из здравствених обвира запљенила. Него одмах питамо: може ли се у опште од овакова градива створити достојан драмски песмотвор

Истина, морао би човек бити Филистар, стар од начела, дакле двоструки Филистар, кад му не би многе, неодољиве комичне ситуације у тој драми измамиле доста и срдачна смеха. Мислимо, да се ове ситуације и ив овог мршавог извода могу наслутити. Но какав је хумор тих комичних ситуација 2 То је управо меродавно ва саму драму. Не равна се овде ситуација по јединственом чину, него на против сва досетка, сав чин извире из ситуација. То није нити правилно, а камо ли духовито.

и то Фили-