Позориште
| Речју, ова драма има само једну погрешку, али велику: писао ју је Немац. То нам доказују осим садржаја најпротусловнија својства свих њезиних особа, које немају ни сталнога обележја ни људске Физиогномије, али су пуне немогућности, невероватности и чудеса, а још пуније сувишних речи. Фраве, доскочице, морали, — све то екаче, као да би дланом ударао о длан. Меље се, али брашна нема А тек женске! Чине нам се кло на игранци, када оне бирају играче: оне си траже мужеве, и кога си изаберу, — тога добију! Није наша кривица, што „Вражје стене“ нису нас освојиле.
Наши глумци играли су хвале вредно, те можемо целу представу назвати добром Но о деловању појединих сила смемо само с великим страхом писати, јер где је глумац на поворишту присиљен прикривати слабе стране лакрдија, ту његов посао престаје бити уметношћу. Дужни смо ипак споменути г. Мандровића, који је као обично показао, да се држи истине, природе, која једина на позоришту осваја; ва тим гг. Милана, Фијана и Сајевића, који су (на част им буди речено) са својим недо| тераним улогама имали сувише посла, а најпосле гђице Краљеву и Фрајденрајхову, којима су само крила фалила да постану анђели. Али на жалост; Ј
. . . Не требам крила, Дајте ми прут!“
" (Пародно позориште у Загребу.) „Ролох“ пише: „Фуршамболти“ од Ожијера и први појав гђе РужићкеСтроцијеве у овој севони, знали су пробудити понешто интерес у наше публике, те с тога смо видили синоћ повориште нешто мање празно него ли је то обично. О комаду и о глумици не ћемо на широко даље разлагати, јер су нам добро познати и један и друга. Гласовити Ожије литерарни такмац Димаса, Сардоу-а, Фељета, списатељ драма, светскога гласа као „Пез Глоппез раџугез“, „Ке #15 де бСароуег“ и т. д., знао је са својим Фуршамболтима створити дело, које ће у Француској драмској књижевности трајно место одржати. Једва би човек веровао да је уз прилично сухопарни предмет, уз недостатак сваке блиставе Фравеологије, сваког навлаш траженога ефекта, могао списатељ својом оштром карактеристиком, својом неодољивом логиком чина и говора, а највише оном поезијом реалности, којом цели комад дише, кроз 5 дугих чинова ванети свако, и најхладније обћинство. Вештина пак састављања показује се у синоћњем комаду на висини класичне једноставности и највећега драмскога интереса. Речју Ожијерова драма достојна је списатеља, који је написа. — О синоћној представи морамо рећи, да је прилично лоша била. На нашем поворишту видили смо много бољих представа тога звнаменитога дела. Наши глумци у колико год као солисте заслужују хвале, немају неоцениве вештине створити малим средствима, ваљану целину. То се нарочито у Фуршамболтима опажа, и то у сценама кућнога живота, где свака
речца, сваки миг глумца мора се сударати са значајнима цртама чина и осталих особа. С тога први, тре“ ћи и четврти чин, премда у подробностима добро пред| стављени, изгледаху нешто расцепкани и усиљени и где| де у опреци са главном идејом целе драме. Од поједи-
1.
| сољу 168 Фуљоо~
них представљача напоменути нам је најпре г. Мандровића као Берихарда и госпођу Сајевићку као његову мајку. Обоје беху изврсни. Вањски мир поморског лава, борба части и судбине, најсветија детинска и мајчина љубав и кајање прошлих грехова — све то беше у потпуном смислу речи: ваљано схваћено и представљено. Једино би госпођу Бернхардову вамолили, да буде нешто мало старија и нешто мање господски обучена. Привори међу тим ваљаним представљачима беху бурним пљескањем поздрављени, Гђа Ружићка-Строцијева не може бројити Мају као своју најбољу улогу. Њезвин темпераменат и њевина снага не одговарају појму Креолке, али рутина и елеганција наше примадоне знаде је увек сретно извући. Опћинство је повдравило живим пљескањем вредну уметницу, надајући се, да ће њеним доласком на повориште осванути бољи дани нашој драми. Похвалити нам је и врло отмене и укусне тоалете наше уметнице. Госп. Фијан добар је Леополд, али није елегантан, а гђица Фрајденрајхова беше на свом месту, права девојка нашег доба. Папа Фуршамбо, г. Милан, био би управо изврстан, да га није тај вешти глумац нешто емушеним и превећ детињастим представио. Ту ману може лако г. Милан исправити. О гђи Коларовићки не можемо ништа казати, јер је сувише кварила. Негодовање публике доказује нам, колико смо погодили, оцењујући глумицу у почетку севоне. Мислимо, да би и гђа Флидер много 60ље такову улогу представила. Улогу барона Растибулоа извео је свестрани глумац, вредни наш Сајевић, премда не одговара његовом карактеру са свим пристојно. Успех целог комада беше иначе као увек потпун, нарочито дивотни пети чин знао је занети наше опћинство,“
% (Народно позориште у Загребу. „Хаг. Моу.“ пишу: „Пре неки дан прикавала се по ново лакрдија, „Рајхмилерови“ са најбољим успехом. По што смо већ пре више година оценили драму, а не давно њену представу на нашој поворници, не сматрамо се повваним овај нут ни о једном ни о другом говорити. Вечер беше у осталом са свим угодна, те можемо изрећи општу хвалу свима суделачима наше драме. — Међу осталима занимљивостима те вечери догодио се, пет часака пре 8 сата и мали потрес, при ком је наше обћинство одржало сјајну победу над својим живцима. У тили час подиже се свака жива душа са свога седишта, штропот у дрвеним ложама, трка у партеру и неколико ускликах: „Лагано! лагано! сећаше нас нехотице на страшну катастрофу у бечком Рингтеатру. И допста они, који нису осетили потреса (јер беше невнатан), у први мах морадоше помислити на пожар! Чим је незнатан потрес минуо, клицаше обћинство једнодушно: „Даље, даље!“ нашим глумцима, који су при отвореном гледалишту услед бурнога тренутка морали замукнути. И играло се даље. Свако се вратио на своје место, те се смејао као и пре веселости наших поворишних весељака. У недељу глумила се по други пут у овој севони „Шоншон“ са пређашњим, доста повољним успехом.“
Издаје управа српског народног позоришта.