Позориште

себе 181 Фарог~

би свак помислио, да Бема жива пред собом | гледа.

У то се и код нас почне радити око позоришта. Године 1861. основа, се српско позориште у Новом Саду, а 1868. у Београду. Одбор београдског позоришта ступи одмах у преговоре са Бачванским, и он се у пролеће 1869. пресели у Београд, где у јесен исте године отпочне свој рад као редитељ и глумац у новосазиданом народном позоришту.

Осим обичних препона, каквих има код свију позоришта, имао је Бачвански одмах у почетку да се бори с још једном, за глумда понајвећом. Двадесет и више година провео је он у туђинству, без духовне свезе с народом, из ког је поникао. Хоће ли кратко време од неколико месеца довољно бити, да се надокнади све, што је за толико година пропуштеног Како ће на позорници влалати српским језиком, који тако рећи још од детинства чуо није2

Ова, га је брига. пратила непрестано, и с тога, је увек одгађао дан, кад ће као глумац да ступи на српску позорницу. Ова скрупулозност служи му на част, јер је доказ, да је умео ценити не само себе, него и свој матерњи језик, а и публику, која га је жељно изгледала. За то је време савесно и неуморно вршио редитељске дужности и марљиво се вежбао у правилном српском говору, читању и писању.

У новембру 1869. изашао је први пут на позорницу као Шајлок у „Млетачком трговцу“. Позориште је дупком пуно било. Бачвански је сјајно оправдао све наше наде. Вештина представљачева није дала маха критичару, да мотри, да ли ће се подкрасти гдегод каква погрешна флексија, или акцентуација.

Од оног вечера Бачвански је чешће излазио у разним улогама. Свако је вече било нов лист за лавор-венац, који је себи сплео за шест година своје мучне и савесне радње у нашем поворишту. Од најважнијих улога његових споменућу овде Лудвика ХТ., Плантроза у „Париској сиротињи“, Скира у „Лондонским просијацима“, Мориса у „Госпођи Сентропејској“, Мартова у „Нервознима“, Петрукија у „Укроћеној горопади“, Пипенбринка у „Новинарима“, краља Јакова у „Шах краљу“, ћивка у „Циганину“, и др.

Од почетка 1875. почне му слабити вид, и

наскоро обневиди сасвим. Да потражи лекарску помоћ, оде исте године у Пешту, где и остане до краја 1880.

Ово су биле најжалосније године Бачванскове. Олеп, без имања, без плате, а уз то ожењен и отац једне недорасле ћерке! Њена му је била мађарска глумица и певачица, али, по несрећи, и она изгуби глас, а е њими службу, од које је живела.

Народно позориште и његови врени чланови чинили су за Бачванског све, што се год могло чинити у тешким приликама, у којима се у то време налазило и позориште само и његови чланови. Бачванском је још неколико месеца издавана потпуна плата, а даване су му и корисниде и скупљани добровољни прилози међу позоришним члановима и пријатељима његовим. Али је све то била малена помоћ за онолику невољу.

При крају 1880. врати се Бачвански у Београд. Породица му остане у Пешти; а он се смести у кући свога пријатеља од детињства, сликара СОтеве Тодоровића, који му јеи дотле многе пријатељске услуге чинио.

Тада се говорило, да ће Бачвански доћи народном позоришту као редитељ или као учитељ млађих глумаца. Ово се није обистинило.

Говорило се даље (што је изгледало још невероватније), да ће Бачвански ступити и на позорницу у неким улогама. Ово се обистинило. Гвоздена воља Бачванскова извршила је и оно, што сви држасмо за немогуће: да ће слеп глумац икада изаћи на позорницу.

9. јануара 1881. беше објављено, да ће Бачвански тога дана приказивати Лудвика ХГ.

Дођосмо у позориште, које опет беше необично пуно. Подиже се завеса, и опет нам се указа наш стари познаник, наш узор-тиранин и лицемер Лудвик Х!. Гледасмо га погнутог, у разговору с његовим „џелатом“ 'Тристаном, у сред убилачких планова, како на глас црквеног звонцета пада на колена, шешир скида, руке склапа, очи к небу диже, неку молитву у себи мрмља, свете мошти на усне притискује, па опет устаје и свој грешни говор код оне речи наставља, код које га је звонце прекинуло; гледасмо га, како од Марије тајну мами, како рођеном сину не верује, како се криво куне, како се пустињику исповеда, а с богом погађа, како се с душом бори, а не може и неће да умре — све то и много друго

па Ка ул пре:

„Позориште“ бр. 42.