Позориште

у

-гобр

вео

Ја држим, да је та глума црпена из непосредног живота, и уверен сам, да један од писаца има једну породичну кубуру у кући, јер од куд да вна, како је то све. Да су лак обичан живот мало потенцирали и да су му додали неке театралне гарнитуре, које се ефектима зову, то је наравна ствар, јер како би могли упливисати на иначе индиферентне гледаоце. Ти ефекти се дижу свагда при свршетку чина, да у публици остану у најсвежијој успомени те да се иначе празан садржај покрије и забашури. А садржај је заиста праван, и да нису употребљена драстична средства, не би се на публици повнало, да ли је шаљива игра или какво предавање. На тој шаљивој игри не види све ништа друго, до рутина писаца, који драстичним средствима, спољашњим ефектима и лакрдијашењем морају да маркирају сиромаштво идеје и радње. Што се истиче по гдекоје лепо дело, гдекоја поворишна шаблона са уобичајеним накитом, то још не даје право називу „шаљиве игре“. Ув то је још употребљено најобичније средство: неспоразум. Тај је исцрпен до зла бога, и чини радњу ва себе, која ни у ком погледу не утиче на главну радњу. Или је можда она главна радња!

Већ први чин не показује никакве експозиције. Особе, и то гдекоје, тек се публици само прикажу,и ми тек нешто мало слутимо о њиховом међусобном одношају. У | другом се чину тек почиње експозиција и ситуација се мало бистри пред нашим очима, ма да управо не схватамо са, свим, за што се Гросер мора издати ва Корнелија. То нам тек онда долази са свим до свести, кад савнамо, да се хоће силом да провоцира тај дерни неспоразум. Међу тим су ти чинови испуњени лепим дијалозима, али то је у једно и све, те бих чисто био и ја Штајновог мњења, који вели, да је наслов „Наше жене“ примамљив. Што св кров целу глуму провлачи лакрдијашка Фигура Пеефермана, то само показује, да су писци рутинирани у извршивању ефекта, јер ваиста, то јесте и остаје једина, врлина те глуме.

ЏШа и сами карактери скројени су на рачун спољашњем ефекту, и ако они провоцирају ситуацију, та је свагда таква, да драстично утиче на гледаоце.

При скромном захтевању могла би се та глума прогласити ва добру; али поједине епиводе, поједине досетке и поједине ситуације не чине још глуму добром, Она ће се моћи одржати на нашој позорници, та држи се и лошија; али то још није легалисана сведомба.

Што се тиче глумаца и глумица, они су у главном били добри. Палма тог вечера припада гђи Ј. Добриновићки, тако исто, као што је негда припадала гђци Ј. Поповићевој. То је права пуница што затеже конац докле може, али попусти у опасном тренутку, кад овај хоће да се прекине. Ружић је пак као пунац и супруг попуштао свагда конац и почео је тек онда да затеже, кад је осетио, да супружница његова попушта. Димитријевић је добро приказао лаксумног трговца, боље него Милосављевић озбиљнога, Гђа М. Рајковићка била је „риба, у својој води“ као швигарица, и ма да је то њена негдашња улога, опет ва то истиче се уметност њена у овбиљнијој улови, где има обилате прилике да истакне све

лепе врлине своје. Улога гђце Хаџићеве била је са свим

обична, и могла се приказати без икаквог напрезања и бев икаквог улагања вештине. Гђца Петровићева била је овог вечера мало скучена у својој улози. Окретност, коју је покавала у „Сеоском лоли“, као да јој је била нешто одсутна, што је још већма упало у очи, кад је на поворници била напоредо са гђом Рајковићком. Но то се све даје изравнати, а добра воља у свеви са даром учиниће све. Као глумица, која сваког вечера све боље истиче вештину своју, показала се овом приликом гђа Љ. Динићка. Она се у свакој ситуацији врло лепо знала наћи. ТЕ. Динић приказао је Пфефермана драстично и био је тако прави зачин у тој глуми. Радујем се, што га видим и у већим улогама, тим више, што им је дорастао. Г. Марковић треба, можда, у животу да се збиља ваљуби, па ће онда љубавнике и на поворници моћи боље прикавати. Али и он је млад човек и млад глумац, а сваки је почетак тежак. Г. Љ. Станојевић као да је ваменио г. Барбарића, Но, кад га замени други пут, биће ваљда, боље. Гђа Димитријевићка добра је глумица, ма да је нисмо видели у правој улови тога вечера, јер није ништа кувала, а била је нека куварица. Кретање је њено на поворници много лакше, много вештије, него што је било пре две године. На сваки начин врло је напредовала. Споменућу још и гг. Рашића и И, Станојевића и сад, чини ми се, да сам споменуо све суделаче осим — шаптача. А. и тај је важна особа, и то не само на позорници. М. С—.

ПОЗОРИШТЕ.

(Народно позориште у Загребу) 27. јануара о. г. певане су у Загребу две оперете складатеља Ивана пл. Зајца, и то: „Месечница“ и „Момци на брод“ Главба тих оперета, пише М. у „М. Моу.“ позната нам је као лака и дражесна. Певачи, а особито певачице, били су добро диспоновани, те, судећи по повлађивању, забављала се недељна публика веома добро. Г. Антон познат нам је као добар комичар, али му ипак саветујемо, да и ва недељну публику научи своје партије, да од сада не заплеће тако често. Гђца Прикрилова била је красна као Венера, те се не зна, да ли је очарала опћинство више као Ливета у „Месечници“ или као Ема у „Момци на брод“. Њевино предавање о љубави младом неискусном Иноценту као и улагивање старој бени Бифарду било је савршено. Исто тако гђца Фрајденрајхова представила нам је младог непоквареног дечака као што треба. Гђца Племенчићева отпевала је улогу ваљубљенога Макса са свим пристојно; али ипак и овом приликом не можемо јој доста препоручити, да се окане неугодног тремолисања и вибрирања.

Кад кад мали тремоло може бити угодан, али ако пређе у обичај, квари глас и вређа слух. Код госпођице баш се опажа, да је велики део те махне само зла навика. Оригинална била је гђа Флидерова у партији „Бибијане“, жене Пифардове. Сцена између ње и г. Антона иваввала је много смеха.

Зборови били су добри, а нарочито нам је напоменути онај комични збор „суседа“ како долаве у ноћним хаљинама, да равгледају како проводи љубав стари кључар. Тај збор морао се на бурно пљескање поновити.

Издаје управа српеког народног позоришта,