Позориште

|

-гохр 18 Фео~

из закладе пок. Стевана Бадрљице из Сенте продане 19. маја 1882. на јавној дражби за 14.298 фор. Сад ми ваља саопштити, да је са купцима тих реалитета (т. ј. куће и 8 ланаца земље) склопљен уговор, те је већ право власништва у корист купаца грунтовно спроведено Пошто неки наследници пок, Стевана Бадрљице нису исплатили своју наследну пристојбу, то се морало код кр. порезног звања у Сенти депоновати 1,130 ф. док се неисплати цела наследна пристојба свих насљедника, Бадрљичиних. Учињени су кораци, да се то изврши, те да се горња свота добије натраг. Остала свота у износу од 13,168 фор. издана, је од чести појединцима под камату на сигурну хипотеку, а од чести уложена у овдашњу

Станко очајава, чини још последње покушаје, даје Даници издашне концесије, да би могла и под скутом султановим служити своме Богу и свом роду, али — све за луду, Даничин је патриотизам необорив, несавладив.,

И у Даници се љубав опет помаља, али не да обори патриотизам —- то би било немогуће него да га замоли за помоћ и услугу у борби против Станкових издајничких намера. Патриотизам допусти љубави још потоњи експерименат. Даница пружи Станку писмо пуно љубавнога, заноса, у ком јој се закљињао на своју верност и сталност у љубави.

Станко се мало потресе читајући писмо, но демон властољубља не уступа ни пред јачом силом, а како ће уступити пред парчетом карте.

Станко и сад уверава Даницу, да не одустаје ни од једне своје речи, али — тражи од ње друштво љубави е издајством.

Ту се мостови прекидају, Станко враћа Даници писмо, она узима, раздерега на сто комада, и баци га Станку у лице с речима:

„Ти изрод и издајица Ја Црногорка — мала царица!“

У то се зачу где иде војска. Даница плану од радости: Ха, то су наши соколови! Олуге Станкове опомињу га да се жури, јер се војска приближује. Станко, полазећи да узјаше на коња, још потоњи пут позивље Даницу да пође с њим; она та с гнушањем одбија као издајицу. Станко јој

„ерпеку задругу“ на приплод. Надати се, да ће се сав новац из закладе Бадрљичине моћи лако издати у зајам сигурним потражиоцима, чим се спусти дојакошњи проценат од 8 на 7 процената, као што се то од страге управног одбора овој скупштини предлаже.

Пошто је продајом реалитета из закладе Бадрљичине престала функција повереника друштвеног дра Стевана Малешевића у Сенти, као пуномоћника и заступника овога друштва. у ствари исте закладе, то је управни одбор истоме поверенику за његов труд и савесно и ревно но руковање поменутих реалитета одредио награду од 250 ф. за цело време његовог заступања.

(Наставиће се.)

БАЛКАНСКА ЦАРИЦА,

(Наставак.)

на то узе претити, како ће доћи за кратко време са султановом војском, да јој спржи свето, што њу толико одушевљава: сву ту Црну Гору и све то Српетво !

На те речи обузе Даницу огањ живи. „Куку мени без оружја! — закука иза свег гласа, па се затони на слугу Станкова, да му отме оружје иза паса, да њим убије — љубавника2 Не! тај је већ умрђо у ње, него — издајника, који прети да убије њену отаџбину.

Слуга је отисне од себе неколико пута. У то се чу војска, где се приближује. Даница се обрне на страну, од куд се чуо ход војника, те их позове у помоћ, обећавајући руку своју оном, који убије издајицу отаџбине, крвника отаџбине.

На те речи опет помами се љубавни бес у Станку. Скочи е коња, стиште се на Даницу, ухвати је за руку и прободе ножем.

Овршило се. Предмет љубави лежи у крви. Грозни демон остао сам у души Станковој, у пуној и неограниченој власти, а сада већ без икаквога противоборног елемента.

Ипак пала је љубав, у крви се ваља врлина. Поглед на то није могао прођи, а да не учини јаку депресију на душу Станкову, и ако скроз већ покварену. У том моменту реакције спустилд се на свест Станкову неколико јасних зрака, будећи у његовој души гласове правде и истине, гриже и кајања. То се чуло у оним потмулим речима, које изрече, обрнувши се ланцу ловћенских гора: