Позориште

о 28 Феољ

дистр. ланаца ораће земље у Сенти у вредности до преко 20,000 ф. срп. нар. позоришту као закладу под називом: „Завештај Јулијане Ковачићке рођ. Смиљанове и мужа јој Јоце Ковачића“, но под условом, да ту земљу ужива њен муж и тек после смрти његове да припадне позоришту. Управни одбор захвалио се честитој добротворци на великом дару, али је та захвала не затече у животу, јер је 14. (26.) јуна о. г. испустила. своју племениту душу. да, ваљено је такођер и мужу јој Јоци Ковачићу који је припомогао, да се тај завештај оствари, и уједно му је приликом емрти супруге му од стране управе изражено искрено саучешће у туви за тешким губитком. Осим тога оглашена, је смрт покојничина овде великим звоном и изаслани су од овога друштва чланови Алекеандар Сандићи А.М. Матићу Мохол, да у име ерп.

нар. позоришта учине последњу почаст велезаслужној покојници, и да положе венац са свиленим тракама и натписом, на самртнички јој одар. На опелу јој држао је говор А. Сандић. Најпосле је управни одбор, по жељи покојничиној, коју је на самртном часу изјавила своме мужу, решио, да се тестаменат њен о трошку његовом засебно штампа и разашље знаменитијим друштвима, српским и признатијим личностима у Срба, а исто тако да се тај наштампани тестаменат сваке године о парастосу јој раздаје у цркви, „како би се тим — рече покојница на самрти — и други потетакли да добра, чине народу свом“. Та родољубива душа заслужила, је, да јој из благодарна срца кликнемо: Слава. неумрлој добротнорци народвој, Јулијани Ковачићки! Нек јој је вечан спомен у народу!

(Наставиће се.)

БАЛКАНОКА ЦАРИЦА,

(Наставак.)

Сва сила улоге Даничине на, поворници лежи у представљачком изразу љубави и патриотизма. Но у томе баш лежала је и сва тешкоћа за тђцу Софију Поповићеву при представљању Данице. Девојчица од својих 18 или 14 година, која никад није видела позоришта, нити има и самог појма о позоришној представи, ваљало је да нам предочи на позорници сву дубину силне љубави и еву величину патриотичнога жара. Младост њена налагала нам је да будемо епрам ње индул"гентни. Па ипак, остављајући на страну љубавне афекте, у којима млада представљачица није могла имати слободнога маха, морамо признати, да смо били изненађени оном природном верношћу, којом нам је гђца Поповићева у улови Даничиној приказивала питому, нежну, чисту и пилемепиту девичанственост. Бивало је момената, у којима се и гђца Поповићева до извесног степена уздизала, у тону и изразу патриотичнога, жара, и тада нам је падало на ум, какав би силан ефекат учинила ова драма, кад би Даницу представљала вешта и рутинисана глумица, која би улогу своју имала у потпуној власти. А-опет гђца Поповићева засведочила нам је сјајно од своје стране до ког би се степена и наше домаће снаге у вештини представљања могле развити и изобразити, кад би имале за то згодне прилике и мајсторске поуке. Но даће Бог!

Даничина друга Марта (гђца Марија Поповићева) имала је подредну улогу, па се не може судити поуздано о глумачком таленту њеном, али се ипак на више места опазило, да располаже органом јаким, звучним и симпатичним, и да у својим кретањима уме себи дати довољно маха и слободе.

После кнежевића, Станка, првенство припада, кнезу Деану, (кога је представљао г. Томаш Вукотић). Деан је најсветлија мушка личност у драми — прави Црногорац, прави патриота, ком

је Црногорство нада све на свету, који ће зарад

Црногорства лично себе подчинити, трпети, страдати, па и жртвовати, али кад се тиче образа црногореког, не ће ни да чује ва компромис, за трансакцију, за опортунитет, за полутанство. Он је цео Црногорац, па и кад пада, врлина му црногорска, тријумфује. Станко га је убио, но он му пружа руку, он је готов, да му пољуби руку на часу самртном, само ако чује једну реч од њега, ако чује: да Станко остаје Прногорац, да се одриче Султана. Али Деан умире са том раном на срцу. Над мртвим телом његовим Црногорци полажу заклетву:

„Ко Црногорству не био вјеран,

Богом и људма свуд био тјеран!«“

(Сви: Амин!) „Ком камен ови није свот,

Да буде срамотан, проклет !“ (Сви: Амин!)