Позориште

биле боље и најбоље

обр 21 Феољ

оног, што желе, чему су раду и морање полази за грофа Хенрика.

кнегиња више под

Кроз читав овај комад провлачи се вешт заплет и преплет, сваки час довнајемо нешто ново,а то нас тера, да непрестано павимо и слушамо, јер иначе лако се даде превидети по гдешто, што не би требало. Дијалога је мало, и што их је, нису досадни, као што је било тога у две представе, које су пре ове представљаве на нашој поворници. Шрви чин је мало дужи, но што би требало, па мори доста гледаоце и слушаоце, осим тога местимице нови призори се јављају, а не можемо да протумачимо откуд то и зашто то. Случајно ваљда !

Ма да читав комад овај нема скоро никакве дубље вредности, ипак се даје увек гледати, јер занима својим ваплетом и развојем и вештом сценеријом. — Јевик је такође чист српски.

Читава глума вбива се у двору, зато мора и представа ићи фино, углађено и елегантно. „Рукавица и лепева“ покавале су нам, да приказивачи и приказивачице тога вечера могу и у том погледу осветлати обрав и себи и дружини у којој су: у целини је приказ испао добро. Томе смо се и надали, јер су у глуми ангажоване снаге овог друштва.

Г. Ружић, секретар кнегињин, био је и као секретар и каб љубавник чеда из намастира, а и као пријајатељ Хенриков потпуно на висини своје глумачке вештиве; као љубавник био је можда бољи, него што је и васлужила Матилда гђце Л. Хаџићеве, то слабо женско створење. Девојка, која је кадра вешто писмо испустити, која се усуди променити слике те кнегињу преварити, зацело јејача духа, но што нам га показа гђца Хаџићева у призору, кад је оно кнегиња ухватила, да је вара; јесте, није шала, кад кнегиња ухвати придворкињу, да је вара, али није ни љубав шала; да је тако, показала је Матилда својом куражом у два маха, Местимице мало више духа и живости, и ништа више не би желили у Матилде гђце Хаџићеве. – Кнегиња Амалија је горда, поносита, но ипак нежна љубавница, на последак љубоморна и осетљива девојка. Гђа Рајковићка схватила је и понос и жар љубави и љубомору, па донекле и осетљивост, но баш онде, где св требала најосетљивијом и увређеном показати, кад довна, како су је Матилда и секретар наочиглед варали и преварили, морала је избити из ње већа осетљивост, па се онда прелити у кнежевски понов; међу тим је лепо манифестирала моменат, кад се окреће од секретара, а прима грофа Хенрика — Г. Димитријевић, као гроф Хенрик, тај ваљубљен, а уз то поносит кнежевић, био је бољи у поносу но у љубави; љубав и рука кнегињина била му је нека шала, да не кажем бевбрига; шта више и као секретарев пријатељ био је бољи од љубавника. Њему као да не иду баш од руке љубавне улоте; оног вечера био је доста замишљен, можда и дешшератан, те се више показивао срдит, него што би требало. Жао што рекох, поносит је био, и зацело је боље погодио у томе карактер грофа, него г. Ди|кић барона Данглира. Г. Динић приказао нам је Данглира више као неку будалу и невешта интригана, а рекао бих, да Данглир, ма да изгледа играчка у рукама свију, опет није будала, него сметењак, као што

га и назва кнегиња. Ко се усудио просити руку кнегињину, морао је имати више препредености, а особито овде, где је просилаца на туцета. Од свију Финих улога ова и Шарлотина треба да су најфиније у овом комаду Можда се нама то чини зато, што нису изнете доста фино и елегантно. Ма да замерам г. Динићу као Данглиру-сметењаку, ипак као поноситог и охолог Данглира морамо похвалити. Нећака његова Шарлота, гђа Љ. Д“нићка држала се доста ујака свог; она се свуд прикавивала као јетка интриганткиња и публика је јасно могла видети њен јед и срџбу, али на кога и зашто Гђа Динићка је од бољих снага, али Шарлоти је требала дати више углађености и елеганције

Раскошно одело и накит кнегиње и придворкиње Матилде сасвим је хармонирало са главном замисли глу-

ме ове, ос М.

ПОЗОРИШТЕ.

(Народно позориште у Загребу ) Као што ће читаоцима нашег листа познато бити, излазио је члан наше позоришне дружине г. М. Димитријевић у два маха пред загребачку публику као гост О том његовом гостовању пише „ЗЈобода“ ово: „У, Загрепчанима већ добро повнатом, комаду: „Мужеви! Мужеви!“ покавао се виноћ г. М. Димитријевић, новосадски глумац. Г. Димитријевић, може се рећи, да је задовољио синоћње поворишно опћинство, које беше јако малобројно. Он игра врло наравно и неприсиљено, а то је оно, што гледаоца осваја. И кад г. Димитријевић не би говорио сремским нагласком, који нас вападњаке не одушевљује, шта више, који нас се доста неугодно дојимље, он би се био јако свикнуо опћинству. Но томе изговору није крив г. Димитријевић. Он се научио тако говорити, ал се може и одучити. Глумци, особито ваљани глумци, као г. Димитријевић, могу све научити, па и нагласак. Што се нас тиче, ми би били зато, да га управа придржи за нашу позорницу, јер, судећи по синоћњој игри,г, Димитријевић могао би добро вамењивати вредног покојника Бана.“

„Џовнати „Књижничар“ напунио је синоћ кућу, ал није успео како је обичавао успевати од пре ом је криво, наравски, поворишно особље. Понајпре врла глумица гђца Драгица Фрајденрајхова није смела доћи на позорницу са онако промуклим гласом. Ми веома радо гледамо госпођицу пред собом; но синоћ смо желили, да чим пре замакне за кулисе, да не мучи и себе и нас. Њена гђца сестра Мицика није никако за наивну представљачицу, тим мање, што је загребачко опћинство научено било на врену наивку, као што је гђца Ивка Краљева. Г. Димитријевић игра красно, говори лепо хрватски, много лепше, него ли први пут, само глас му није свеж, није чист, чини се кано да је промукао. Тај глас дирнуо је како ми се чини и једну од мојих суседкиња, јер је приметила својој пријатељици: „Регзоп Убиитте ппапеелећт,“

тезећ,

Издаје управа српског народног позоришта,

~