Позориште

34 = ео~

Фауст. Од чеда тог ми нешто набави! Одведи ме, где санак борави! Са труди њени мараму ми дај, Ил жељи тешкој други залогај! Мефистофелес. Да видте, да ћу вашој пожуди У свако доба бити услужан, Приклоните се мојој понуди: Одвешћу вас још данас у њен стан. Фаст. И да је видим, да је грлим2 Мефистофелес. Не! Она ће бити ту код суседе. А дотле мож'те сами самцити, У пуној нади, што вас чека све, Мирисом њеним — очи парити. Фаст. Могу ли тамог Мефистофелес. Кад је дану крај. Фауст. да поклон само леп се постарај. (Оде.) Мефтистофелес. Он поклања Па готова је ствар ! Месташце боме много лепо знам; Док само добро свуда продуњам, Да нађем закопани адиђар. (Оде.)

Вече. — Мала, чиста соба. Маргита (вавија и одвија своје курјуке.) Ма што бих дала, тек да знадем бар,

Ко беше данас онај господар! Ваљан је баш и поноситог гледа, Види се, да је племенитог реда; По њему ја сам позвнала то лако Иначе не би дрзак био тако. (Оде.) Мефистофелес. Фауст. Мефистофелес. На прстима, лагано улази! Фауст. (После неког ћутања.) Молим те, сад ме самог остави! Мефистофелвс.

(Цуња овамо-онамо.) Девојче свако није 'вако уредно. (Оде.)

Фаст.

(Гледа око себе.) Добро ми дош'о, слатки сутону! Што вејеш скроз кроз ову светињу Љубавна жуд, обухтати ми груд! Кад надом живиш можда узалуд. Ох, свуда, камо бацим свој поглед, Свуд влада мир. свуд задовољство, ред! Ох, богата је та сиротица! И блажена је ова тамница!

(Седне у кожну столицу поред постеље.) И мене прими, као што си старе При тузи ил весељу примао!

Ох, колко пута мале поступаре Около себе ниси имао! А можда је, захваливши на даре, Голупче моје деду свога ту Целивала у руку увелу. Ја елутим, чедо, ту је анђуо твој, Што реда 'ваког даде кући тој, Што теби рече, чини то и то: Да ћилимом ти чисто простреш сто, И песком патос још да поспеш свој. О руко ти! што вршиш посо тај! И колебу претворићеш у рај. А ту!

(Подигне завесу са постеље)

Што језа прониче ми груди!

Ах, ту би за ме била дангуба. Ту, природо, у некој благој ћуди, Јединевенога створи анђела; И чедо ту, у ком је живот мили, Пренежне груди испунио све, Ах, ту, на чисти анђеоски крили, Божанска слика, процветала је!

А ти! Шта радиш туг Шта значи тог Шта ли ме тако силно тронулог

Шта хоћу туг Чега сам овде рад» Убоги Фаусте! Шта је с тобом сад!

Не лебди зар мирисни овде чарг Ја готов држах већ у руци плен, А сад, од љубави сам разнешен. Та нас колеба сваки лаки ћар!

Да уђе сада, баш у овај трен, Да горко би се покајо за, то! Разметала бих тога видио

Пред њоме како лежи растопљен.

(Свршиће се.)