Позориште

о 85 40

листи

БК =

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Саћурица и шубара“, изворна шаљива игра у 4 чина, с певањем, ив живота покојне иришке слепачке академије, од Илије Округића Сремца.)

(Свршетак.)

Овакви народни прикави, и ако не вадовољавају строгог драмског критичара, јер су у главноме само драматизоване приповетке, ипак се широј публици јако допадају, јер у природи људској лежи, да воли да гледа пред собом себе самог и своју свакидашњу околину, особито још ако је ова у шареним сликама на позорницу изнесена; а „Саћурица и шубара“ кипте од самог шаренила, што и око и уво непрестано занима. Равноврстност појава у овој шаљивој игри, исплетена свежим хумором, служи на велику дику и похвалу писцу овога дела.

Овакве врсте дела била би заиста благодаран посао ва наше драмске писце. Осим Фрајденрајха и Округића и не внамо да је когод код нлс у овоме жанру писао. Округић пак надмаша свакако Фрајденрајха у вештини. И његова „Саћурица и шубара“ биће дуго омиљена игра на нашој позорници.

Што се самог приказа тиче, то је овај испао тако лепо и складно, као што се не виђа сваки дан код нас. Та вешта игра везивала је пажњу публике и одушевљавала ју је.

Носиоци главних улога били су г. Ружић (Пантелија) иг. Лукић (Арса слепац), Њима припада главна заслуга, што је приказ тога вечера на опште одобрење наишао. Но поред свега тога ми нећемо да се уздржимо и од неких примедаба. Г. Ружић, који је душа наше позориштне дружине, приказује и представља и кад је нем и миран. Овога пута пак био је мирнији него обично, може бити да је био ваморен Та мирноћа у улови Пантелије није истина шкодила улови, али је ипак одударала од живе игре г. Лукића, коју је овај у улови Арсе развио, тако, да је г. Лукић скоро сву пажњу публике на себе обратио. Већ сама његова маска је врло благодарна, те које она, које пак жива игра његова изазиваху смеј и весео расположај у целој публици. Није ваљда ни једног тренута ока било, да г. Лукић није радио покретима лица, руку или целога тела. Чак јем променом гласа уздигао Арсину улогу. И ми слободно смемо рећи, да се г. Лукић увршћује у најбоље повориштне снаге на српеко-хрватском југу, а Арса слепац му је једна од најбољих улога. Но и њему ћемо нешто да приметимо, не знајући сада упразо чија је кривица, да ли његова или пишчева, што се у Арсином напитом стању мало претерује. Ми то ва сувише драстично сматрамо. И ако је то по упутству самога дела, самога писца, онда би г. Лукић ту сцену требало да ублажи, ако је пак то оригинални створ г. Лукића, онда би му ми световали, да се мало умери, па ће му његов Арса још са неколико постотака у вредности скочити.

Колико су гл. Ружић и Лукић стојали на висини

ПН у толико је већма ваостао за њимаг. Љ. Ста-

нојевић (Гавра слепац). Знајући да је г. Љ. Станојевић почетник уздржаћемо се за сада од взамерања.

Г. И. Станојевић одиграо је иришког солгу Гулића са свим добро, и ми би били пуно задовољни, да, нам није у памети лебдила слика, коју нам је некада г. Зорић у тој улови створио. Г. Зорићу можда су при сретном приказу ове улоге помагали осим његове велике глумачке рутине још и његов згодан темпераменат и прирођени манири, те зато не можемо и не смемо ниг. И. Станојевићу ништа замерати. Што би му имали замерити, то би биле само две ситнице, а то је: да остави други пут ону неестетичну и једном солги не приличећу дуванкесу, и да при крају игре не игра коло у истом колу, у коме је и његов пандур Риста, — без њега једног моћи ће се коло исто тако лепо одиграти. А ако је ово последње сам писац у делу желео, то морамо рећи, да св и писац ту премашио.

Г. Динић решио је као брица Јефта Пурић свој вадатак изврсно, а то је врло много, кад уз то додамо, да је ово ако не највећа, а оно у целоме делу најтежа улога. Њу је г. Динић са правом берберском лакоћом одиграо.

Пинтер Михаљ је по нашем мњењу најбоља улога г. Суботића, а он ју је и овога пута одиграо као што треба. Одиграо је своју мању улогу тако, да не може бити ама баш никаква приговора.

Г. Милосављевић, којије Митра катану приказао, био је једини, на кога смо овога вечера веће претензије стављали. Г. Миловављевић је за катану сувише крут и сувише господска држања и у самом покрету и у говору. Код г. Милосављевића није ово — по нашем мњењу недостатак школе, него је — таке ми држимо — то код њега природан, или да га назвовемо органичан недостатак, који се неда савладати. С тога би г. Милосављевић требао према томе да бира улоге. Можда би Митра катану боље одиграо г. И. Станојевић, а улога солгина бев сумње би одмереном држању г. Милосављевића боље одговарала, него улога Митра катане.

Г. Димитријевић је својом добром игром утицао складно у хармонију целог приказа, а и остали приказивачи и приказивачице били су на своме месту.

На послетку имамо да упозворимо управу на нека драстична места и израве, које нећемо овде да наводимо, али које управа може знати и наћи, те ју вамолити, да их ивостави. То су искре женијалног несташлука пишчевог, које ладна критика треба да заглади и пречисти. То не може ни писцу бити противно, а још мање управи, која оће и тежи за тим, да повориште буде уједно и школа морала. Но ако баш не може то бити, а оно не треба публици ни повода давати, да може у храму Мува својој и најмањој раскалашности одушке дати. По нашем савету не би дело ништа изгубило, већ би, на про-

М. Д—ћ.

тив, добило.

Издаје управа српеког народног позоришта.