Позориште

БР Дре ој ===

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Адријена Лекувререва“. Драма у 5 чинова, написали Скриб и Легуве, с Француског превео К. НИ. Х)

Међу глумама, које су изашле из радионице Зепђе е; Сотр., није зацело на последњем месту Адлеппе Гесопугепт, што је након триест и пет година од постанка свога у среду 1. Фебруара о. г. први пут давана овде у Новом Саду. Компањон је Скрибу у „Адријени“ био Легуве, па је сваки од њих двоје уложио све имање своје у ту радњу: Скриб своју вешту интригу, своје фине досетке и живахни, свој, а Легуве необичну вештину своју у психолошком цртању женских карактера, о којој је и у романима својим: „Еа4ћ де Кајзеп“, „Веаћих оп Ја Мадопе де | атф“ пи „Мазв Зилаппе“ и у културно-историјским списима: „Назфоте тотаје Фез ешштез“ и „Га [етте еп Етапсе аџ ХТХ-те сесје“ дао довољно доказа. Тактика Скрибова, којом је за последњих својих година на мејдан излазио, тактика наиме, да изради само нацрт а компањонима да остави, да у де-

таљ изведу, неда се сакрити ни у овом фабри- |

кату фирме Скриб-Легуве, што су њих двоје сковали из жалосне судбине глумице Лекувререве, која је „бисер и драго камење своје занаго

елегантни дијалог |

жртвовала“ за маршала саксонског Морица, тога, |

срдаца женских, храброг иснажног, али мање

сретног мејданџију на бојноме пољу, а још мање | срећног књижевника, деду куди камо срећније.

од њега књижевнице мадаме Дидванове- Жорж Санда. Па и у осталим Фабрикатима те фирме, као н. пр. у „Вајаше 'дег фатев“, што се на

покојног Лазе Телечког, даље у „Гев сопћез Де ја тете де Хахалте“ и „Без Фојећа де Ебе“ изабрао је Скриб „благују част“. А нису боље од Легуве-а прошли с њиме ни Делавињ ни Мелвиљ. Е па криви су сами себи, што се и упуштали са човеком, чије име носе до 400 комада,

; | панегирику, ка, вештог и сретног стратега у освајању меких '“ | ПРАВУЕЈА

"тек са имењакињом Рајковићкином Гајстингер-

ријства „Га сатлатадемле“, коју је неки Д. Н. Јовановић „Дружином“ крстио,а наша позоришна управа под тим неспретним именом пре једно четир године на позорницу овде изнела. „Адријена Лекувререва“ држи се још једнако на свим ијоле бољим позорницама. 'Њеивотну јој ту снагу даје скров и скроз симпатични карактер јунакињин, који је из ње начинио „парадну улогу“ многих првакиња — баш је ових дана Фридерика Богнарева, пграјући као гошћа на дворском позоришту војводе Олденбуршког, и „Адријену“ уврстила у ред улога, са којима хоће тамо да се покаже, а и Марија је Гајстингерка, колико се сећамо, њоме инаугурисала била кратку своју еру у серијозној струци, па ни Сари Бернардовој! није „испод достојанства“, ув Маргериту Готијереву, Дима-ову „Га Фаше апх сатећав“ метнути Адријену Лекувререву. И на нашој је поворници срећно прекужила поступаоницу па чврсто стала на ноге. Поуздана јој је дада била Марија Рајковићка. Ехетрја каже се «каћишћ, па одиста је и тако, осећамо сад на себи, јер нас и нехотице „вуче пример“ оценитеља последње, сомборске Адријене Рајковићкине, да сравнимо Рајковићкину Адријену —- не са Саром Бернардовом, та не би нам, све да смо Са-

рину Адријену и видили, Рајковићка рекла

хвала, као што зацело не каже ни Сомборскоме метне руку на сре "=" нове

ком. Па и ту је боље, одупрети се снази ехетрђапта те просто само с радошћу констатовати, да је наша Адријена њежно и топло интерпре-

·товала „Лафонтенову басну о голубовима, а снажно

бретом за „Вођете је Ффађје“, „Рторћефе“, „ез.

Напелоја“, „Тубфоје де потд“ ефе., и Обе-у за „Га тапеће де Рогна“, „Ета Тлауојо“, „Бе ОПопипо пошт“, и Боаљдије-у за „Га дате бапсће“, и Халевију за „Ба Јшуе“ и другом и трећем за друго и трећег Није могло бити друкчије, требало је у зноју лица откупити реномирано име

ветвраново, да буде зећивататке фабрикату. Па. и није на одмет писац комедије : „Пе хетте феац“, | наше добре познанице „Чаше воде“, писац верне |

преверне слике политичног и литерарног коте-

и са ефектом одрецитовала_ монолог Федрин, са

: Е жалошћу пак у веди! да је ; дријена нашој позорници доста поодавно даје У преводу 77" лошћу к исповедити, да је наша Адријена

| по јачини, истинитости и непосредности осећаја,

„оставила још много, да се жели.“ — Димитријевићев је Мориц био доста слаба работа, свакако недостојна, да уђе у ред бољих створова тога ревног устаоца. — Мишонета Лукићевог

| најбоље ћемо канда карактерисати, ако рекнемо,

а 8. = . | < а ђ о ст 7 7: а појж је морао им. Мајерберу. служити са ли | 2 10 прави ремевнотвор АРА слао“ пете

— Демонска страст војвоткиње Буљонске у љубави и освети није била за Драгињу Ружићку тако тежак задатак, да га не би била решила с успехом.

„Редитељска“ ревност Мишонетова није кадра била епидемично благотворно упливисати на режију. Иначе зацело не бисмо дошли били до те „ненадне среће“, да нам се мал те не иза сваког чина приде даде од стране оркестра и сувише обилата доза Оћгепагећтап«а.

Издаје управа српског народног