Позориште

—> У НОВОМЕ САДУ У

УТОРАК 21. ФЕБРУАРА 1584. «==—

| | || | . „ви:

УРЕЂУЈЕ А. Пе

Излази свагда о дану сваке представе на по табака.

прети се шаље а Њ

— Стоји за ока Сад 16 а на страну 60. новч. месечно. —

ЈА ; у матичином стану, у Новоме Саду.

из ГЕ ГРЕОВОГ МРАУОТА-

А како за тим жуди, то да знаш! Са прозора облаке гледи све

Кад лете преко градске зидине. „Бар тица да сам“, пева цео дан, Док благотворан њу не свлада сан. Џа час је тужна, час је опет чила, Час исплакана баш,

Час мирна опет, као што је била. —

За кога то: Та ваљда добро знаш. Фаст. Змијо ! Змијо! Мефистофелес (за св.) Је л да сам те уловио! Фаст. Нечастиви! Окани ме ве тим! Не епомињи ми дивну жену ту! да телом њеним тако дивотним ___ Не дражи већма жудњу маниту! Мефистофелвс. Па онда: Она мисли већ, да ти "да добро нађе, ње се клонити. Фауст. Удаљен ја, опет сам близу ње! Заборавит је нећу никад, не! Та завидим и причешћу тај пир, Кад с устма њеним дође у додир. Мефистофелес.

Схватам, те, друже! (6 тог ти завидим

На двојцима под цветом ружиним. Фауст. Сводниче ти, уклони се! Мефистофелее.

Хајд грди ти! Не каже л сам разум,

Да, момче, пуру када створи бог, И сам се држо посла одличног:

(Наставак.)

Младенце евести, као добар кум.

Окај се једном слутње немиле !

У собу ти ћеш твоје премиле,

А не у смрт, у задњи уздисај. Фауст.

Да л срећу нуди њен ми загрљај!

Не осећам ли зар у часу том

Да с њојзи ближим тек с проклетињом '

Бегунац ја сам, бескућник,

Без цели, мира, отпадник;

Бујица јури стрмоглав ко ја

К провалијама жељна, манита !

А чедо оно у присенку ту,

6 пашњаком малим, с колебицом тек,

И све што ради у домазлуку

За њу је толко, колко свет и век.

А мени још, проклетоме,

Не беше доста то,

У хуку своме бесноме

Што стење сам размрекао !

И мир сам њен поткопат морао!

Ту жртву, пакле, имат мораде!

Помоз' ми, враже, скратит овај страх!

Што бити мора, нека је на мах!

Нек удес њен и мени допадне,

Па нек и она са мном пропадне !

Мефистофелве.

Ал кипи опет, ала букти плам! Будало једна, утеши је сам!

Је л главу таку енашго где белај,

Ту одмах мисли, да је свему крај. Нек живи, ко се храбро држат зна! Поприм о ви већ тма од ђавола,

А ништ ми није тако гадно, знај, Ко ђаво, кад га спопада очај.

а ИМ г)

6). +

(е.