Позориште

пе

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Еј људи што се не жените“, таљива игра

У У

чина, од Јулша Розена, за српску поворницу прерадио Бранко М. Јовановић, приказана на.

нашој позорници у среду 15. Фебруара о. г.. Шаљива игра ова престављана је већ више

пала публици. Да је тако, сведочи нам и О, што се и прошлог пута искупило много више гледалаца него обично кад се даје какав комад у претплати,

Игри овој примамљује гледаоце то, што јој је предмет из обичног живота, ако не баш на-

вота, осим тога жива и колико се рећи може п вешта игра наших глумаца.

Кад се узме, да је главно у горњој шаљивој игри, како жена господари у кући, како са

као мама боји и погледа њеног, па кад добије мало слободе испод ]

којекакве лудорије; кад се дода, да матере све и сва употребљују и речитост и власт п „кохбух“, да кћери разудају, па једна мамица наседа а друга сретно пролази — ко не би то радо гледао; па ако додамо, да се глума развија лако, без икаквог заплета, да је пуна комичних сцена, да је у њој шаљивих израза, да долази и смешна „кратковрата“ Мутибарићка — допашће се сваком.

предмету, споредним лицима има се баш много замерити. Трговац Звекић са женом Милевом и њеним страсним обожатељем не само да су увучени у ову шаљиву игру, да се и сами чудити морају откуд и како, већ они баш и дају овој

и онако не треба, нити је моралан, нити је код нас, буди богу хвала, у моди.

и њеног Луткића не утичу лепо и пристојно

он2е Милеве и оног Луткића одвраћа гледаоце од себе; тек кад се дошло до комичних сцена ва Луткићем нашао се он нешто код куће у

Луткића, да је он био д

ко себи пара нашло. Приказ у целини, као што рекох

па и вешт, премда се не

ругчији, а овако је сва-

; био је жив,

о.

_______-__ -_-_ ___

пута овде у Новом Саду и увек се, рецимо, до- |

шег, а оно бар „прерађеног“ нашег обичног жи- |

мужем поступа као са лутком каквом, а он се |

јарма жениног, а он поправи |

Против главног предмета, против правих осо- | ба, не може нико имати ништа, али споредном |

| покаже велике вештине, кад представља скоро сам ' себе. Од престављачица показале се особшто гђа Ружићка, тђа Добриповићка, и гђа Рајковићка, а како и не би, кад је била свака у свом еле. |менту, а — осим тога вежбају се у том већ више. година. · -

Енергију и власт у кући, а где треба при тајену благост и добру вољу приказала нам је гђа Ружићка лепо, а лепо п красно знала је, да се савлада у тренутцима, кад се тицало среће кћери њених, па макар да ју је и муке сталомш ма. да ју је лице издавало, да није баш онако, као што говори п твори. — Гђа Добриновићка као брижна мати за своју децу, а уз то и мала чанколиза и поред тога, што јој је кратак врат сметао, знала је одржати поверење, које ужива "одавна већ у улогама Мутибарићкине врсте. 'Жеутокљуну Јованку никад неће нико боље приказати од гђе Рајковићке. Јованка је сушта, наивност, она се у тој наивности и удаје, не знам само, каква ће изгледати као жена!

Од приказивача се одликовали Гг. Ружић као | богаташ Јагодић и ог. Димитријевић као чиновник Максић; први нам је изнео мужа, који нема својих мисли, који нема своје воље, већ само онако зна играти, како му жепа свира, па и ту није баш увек на месту, кад не зна да нађе младожење деци својој; други нам је пред„ставио чиновника, који је заљубљен до ушију, па би се и женис, али рачуни не допуштају, и они га баш вежу, да се окане тог тешког подузећа. Као што смо приметили, направили су га ти рачуни и мало сулудим, премда је требало више, да су му грдне бриге задавали.

Као лекар Петковић изненадио је гледаоце г. Добриновић, који је, не знам, силом или ми-

| лом, заменио у тој улови г. Милосављевића Да

иначе невиној и обичној глуми неки изглед, који не би требало да гледамо на бини, кад нам |

Колико иначе први призори између Милеве

на нас сами по себи, толико још и више приказ |

приказу, а Милева је и тада остала она стара. Чудио бих се, чиме да Милева очара и занесе.

је оправдано оно „болује“ на позоришним листовима, видело се на г. Добриновићу. Ма дам сами, а и цела позоришна публика, жељно очекујемо, да видимо г. Добриновића у улогама. његовим, и ма да је то публика и бурним поздравом „засведочила овог вечера, ипак, ако преке иужде није, 'нека се почека, док га не узможемо потпуно здрава и весела видети на бини, иначе би | бе, не дај боже, могли кајати. С. М.

(Наши робови“, позоришна игра у 5 чинова од Сатер-Мазожа, превео Сава Петровић, приказана у четвртак 16. Фебруара о. г.)

„Наши робови“ престављени су код нас први па и други пут почетком године 1819. - и од то "доба нисмо имали прилике гледати горњу позо-

иште од глумца, да ришну игру. Наведене године допали се „Наши

ги у +