Позориште

и

— => 19 ожо—

показала оне одлучности, ону енергију, која се захтева, кад се чини такав одсудан корак. Барбарић има обичај, да стисне вилице,ап да говори кроз зубе, те тако увек изгледа као да се мази, а то најмање приличи Петку, који увек из пуног срца говори. Па је лоше среће био и у певању: час је њега вијала музика, а час он музику, једва су се могли наћи. Гђца Љ. Хаџићева (Ружица) била је и сувише бела циганка. Може бити да је то узрок, што није била она жива, окретна, страсна циганска девојка, која полуди од силне љубави за драганом својим. Треба да се мало више задуби у своју улогу, па бе јој одмах боље поћи за руком кад почне из лудила к себи долазити. Чудимо се јако г. Димитријевићу како је могао од Јефте пандура направити онаку накараду, правог „кашперла“, промуклог пијанца, да му ниси могао ни десету разабрати. Он иначе марљиво изводи поверене му улоге, па тако не разумемо, шта га је снашло, да се луди и тамо, где лудовању места није. „Јуксови“ могу поднети у лакрдијама, па и тамо тек с мером, јер иначе постају отужнима. Г. Марковић је лепо : ~

изгледао као девер, али као да је заборавио на своју деверску дужност, кад се није нашао при руди, да изведе Ружицу. Г. Љ. Отанојевић (Борђе) како је почео, тако је и завршио плачним гласом своју улогу. И певао је тако тужно, да смо страховали, да ће од силне туге на једанпут умукнути. РГ. Динић био је весео кум, смешили су му се чак и бркови, и обрве а г. Ра шић доста окретан кишбиров.

О самом певању за сад толико, да је боље никако него тако певати. Штедити и чувати треба гласове, али не на позорници већ на другим местима. Још да није коло живо одиграно, па на бурно захтевање и поновљено, изашли бисмо из позоришта раздешеном душом, са свим незадовољни.

Ни на једној представи ван претплате није било досад толико света као на овој. То је најбољи доказ, да публика радо гледа сваки комад, који јој се допада, па ма то и „стари“ био.

На завршетку представе изазван је г. Лукић, који је то потпуно и заслужио, јер му је његов Кивко циганин стекао лепа гласа не само у нашем него и у страном позоришном свету. С.

ПОЗОРИШТЕ:

» (Народно позориште у Загребу:) „Нар. Нов,“ пишу: „Добром случају и госпођици Алми Стефановићевој пмамо захвалити срећу, да смо баш јучер (11. Фебруара) — пуних двеста једанавст година иза смрти бесмртнога Молијера — у исто време са паришким обожатељима ненадкриљенога генија комедије, гледали „Силом болесника“ (Ма-

Јаде ипаопаште), онај умотвор, који је уза сву своју силну комичност за векове овенчан венцем најузвишеније трагике, јер је у тој комедији, приказујући главну улогу, Молијер, великан писац и великан глумац, испустио узвишени дух свој.

Представа је била и у нас доиста занимљива. Г. Сајевић у улози Аргана, силом болесника, поштено је радио, да нам смешни значај Молијерову читавом његовом обсегу прикаже природно п доследно. У суботу му је то, међутим, још боље за руком пошло него синоћ, јер је синоћ, недељном општинству за вољу, допуштао себи по нешто екстраваганције, која није ни ношто оправдана. — Наша гошћа гђца А. СтефановиЋева, решила је своју улогу, с обзиром на приказивање, веома добро; смета јој само још језик, како смо већ пре споменули. Ми ћемо се, у осталом, на њезину Тоанету још једном осврнути. — У сваком погледу била је готово изврена госпођа Флидерова (жена Арганова), а гђици М. Фрајденрајтовој морамо бити већ на том захвални, што је само њеним суделовањем у опште омогућена представа. — Комичне фигуре Дафоријуса одиграли су г.г. Симић и Кагар на велико задовољство општинства, које радо гледа лакрдијашке јунаке. Ипак је г. Симић. нешто прекрупним бојама насликао свога доктора. Веома лепо и природно приказивао је свој призор у 8 чину г. Савић, а успео је у малој својој улогици и г. Анић. — А сада нам је истакнути једну малу особицу, која иначе неби снпадала под критику, али је својим приказивањем изненадила и усхитила и критичаре и свакога пријатеља уметности а и деце. Мала Анка зове се та нежна и лепа особица, а кћи је једнога столара (г. Микше), која би нашем позоришту, да се нађе какав мецена, који би је одгојио и пригрлио, постала може бити звезда првога, реда — толико је у ње талента, драматичке снаге и живота. Да сам Жил „Канен и да саму Француском народу, написао би чланак оном ватром и оним усхићењем, којим је он писао, кад је открио ружну али генијалну Рашелку — но ја нисам Жанен и ми нисмо Французи, па ми је само забележити, да је усхићено опћинство и синоћ и прексиноћ изазвало малу Анку до осам пута. Она је својим красним и благим појавом потиснула. све своје „колеге“ у назадак. Хоће ли се наћи какав меценаг Има ли гдегод у нас која душа за уметност одушевљена а имућна2 Ох, како бих радо јавио, да се нашао човек, који би од мале створио велику Анку! А велика Анка, буде ли оно што обећава, мала, начинила би и свог добротвора, ако је сада мален у друштву, великим у народу и уметности,“

Издаје управа ерпског народног позоришта.

Па 5