Позориште

. У

а —— – –-

ДНО И,

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Муж на селу. Шаљива игра у 3 чина, написали Бејар и Жил Вељи. С Француског.) При-. казана 21. Фебруара о. г.

Шаљиву ту игру може само онај достојно и рационално да схвати, који у породици својој има да се бочи са оним „отежавајућим“ елементом, који се у а животу назива пуницом. Али такав „собрат“ махаће тужно главом својом, говорећи у себи, да за њега то никако није шаљива игра, већ врло жалосна, у којој он, до душе, важну али уједно и пасивну улогу има. Та ће игра бити шаљива само за оне изабране двоножне и дворучне кичмењаке, у зоологији често незаслужено названи „ћопшлез зарјепфез“, којима је добротворна судба у погледу пунице доделила красну апсенцију. Има, кажу, и таквих људи, особито у Турској, где се та шаљива игра и не би могла разумети. Е, али таквих народа има мало. Међу Хришћанима их нема. То доказује овим ове француске глуме и мађарска шаљива игра „Мамица“, а биће по свој прилици, да се сличне глуме налазе и у свију наро-

да, код којих је развијена драмска поезија и пу-|

ничка проза. Међу тим, мимогред буди речено, мађарска је шаљива игра куд камо боља од ове Француске. То не доказује толико, да су мађарске пунице страшније од Француских, колико, да је Сиглигети умео да нашшше бољу глуму од Бејара и Вељија. Гђа Ј. Добриновићка је пак и у једној и у другој игри изврсна пуница, као год што је гђа М. Рајковићка особита жена њеног зета, а г. Ружић фамозан муж њене кћери. У „Мамици“ је психолошки заплет врло Фини, и пуничин зет напушта породицу, што не може ама баш никако да дође до сложног животарења са матером своје жене. У „Мужу на селу“ пак зет је већ по себи фриволан и ветропировић, и напушта породицу само кад кад, да се на другом месту регресира за претрпљена понижења у кући. У „Мамици“ је зет карактеран човек, те сам провоцира заплет а сам га и реши; у „Мужу на селу“ зет је без икаквог карактера, с тога је и створена Фигура Цезарева, да у ту слаботињу од зета улије нешто активности, и, пошто је то немогуће, да узме решење у своје руке. Према зету је и пуничина кћи активнија и симпатичнија у „Мамици“ него у „Мужу на селу“. Једном речи, Сиглигети је био мајстору цртању карактера, те према томе и у цртању ситуација, а браћа Французи су лакоумно наређали ситуације и према њима извели шаблонске

за ЕС

| карактере. Услед тога је у „Мамици“ и радња живља и развијенија, него у „Мужу на селу“, где се све пекако неприродно вуче и тегли. Све „се некако нађу особе, које се већ давно познају. „Мамица“ је шаљива игра, пред којом треба скинути шешир, : „Муж на селу“ таква, пред ко|јом треба, И ер још већма натући на главу. Поред споменутих представљача навешћемо још приказ г. Димитријевића (Цезар) и гђе Д. Ружићке (Нохановица).

У колико могу наслутити, неће се тај „Муж на селу“ више ни вратити у варош, барем неу нашу. На селу гдегод може још неко време остати, па ће онда изветрити са свим.

Имам још нешто да приметим на обе шаљиве игре, особито, кад сам сравнио позоришне листове. На први поглед види се, да обадве имају Фамилијаран тип; јер ако су и чеда од два оца, мати им је једна, — муза. У „Мамици“ као год пи у „Мужу на селу“ има 11 особа. Обе почињу са пуницом, тамо Станићка, овде Егбертовица; за тим долази њена кћи: тамо Анка, овде Урзула; за тим зет: тамо Мита (Савић, овде Фердинанд Колонбет; за тим девојче /„Азсћелђтбдеј“ тамо Милица, овде Паулина; онда кућни пријатељ: тамо адвокат Тодор Ружић, овде Мартен; ва тим „Азсћенђтбдеј-“ов љубавник: тамо Светозар Милић, овде Едмунд Бринвиљ. Хм ! Држим, да Француски писци нису имали Сиглигетијеву драму пред собом. Па и развитак радње врло је сличан, само — друкчији, да не кажем: опет то али друкчије. Што се тиче пак судија у мађарској академији, то држим, да нису знали за ексистенцију те Француске драме, кад су Опглигетију досудили награду од 100 дуката. Сад, како му драго! Тек „Мамица“ је много боља од „Мужа на селу“, т. ј. та шаљива игра је много боља, никако пак сама мамида, пуница. Те су обадве достојне једна другој. М. С—%ћ.

(Недељни ред поворишних предетава.) У уторак 28. Фебруара по новој преради: „Максим Црнојевиће. 'Трагедија у 5 чинова, с певањем, написао Лаза Костић, за позорницу удесио А. Хаџић, музика од А. Максимовића. — У четвртак 1. марта: „Млетачки трговаце. Позоришна игра у 5 чинова, написао В. Шекспир, превео Јован Петровић, за српску позорницу удесио А, Хаџић. (Г. Тоша Јовановић, редитељ краљевског српског народног позоришта у Београду, као гост у улози „Шајлока.“) — У суботу 8. марта: „Марки витиер Позоришна игра у 4 чина, од Жоржа Санда. С Француског. (Г. ои