Позориште

"надвисивао, сад као лакоумни бонвиван, коме

Јовановић, редитељ краљевског српеког народног | позоришта у Београду, излази као гост претпоследњи пут у улози Гајетана херцега од Алерије.) — У недељу + марта: „Ђурађ Бранковић“. Драма у 5 чинова, написао К. Оберњик, превео и за. српску позорницу прерадио Ј. Ђорђевић. (Г. Тоша „Јовановић, редитељ краљевског српског народног позоришта у Београду, последњи пут као гост у насловној улози.)

ПР ОПУВРРУ ИЕ СЕ.

# (Народно позориште у Загребу:) „Нар. Нов.“ пишу: „Пре неки дан приказала се у овој севони пред празним гледалиштем духовита Мелтакова комедија „Посланички аташе“, а синоћ се

давао — пред празним партером но пред пуним ложама — Премарејев познати „доктор Робин“,

иза кога је певана Супеова оперета „Панзионат“.

О „Посланичком аташеу“ рекосмо већ, да је духовита комедија, но тим смо оцену самога комада и довршили, јер другога нема ништа на њему — али је свакако већ пи то довољно, да приказивање оправда. Ради се у читавој тој комедији само о том, да млади посланички аташе, гроф Праке, уклони од лепе милионашице баронице Палмерке све њене Француске удвараче, који чезну за њеним милионима. Јер ако ти милиони пређу у руке каквом Француском распикући, нанеће се маленој кнежевини, у којој је Палмерка рођена, велика штета. Аташе, Фин и млад човек, који изврсно познаје паришко друшштво и изврено влада мачем, врши лако и несебично поверену му дужност, али се он при том и сам опече, те пада на послетку на колена пред бароницом, која га већ одавна обожава. — По том се даје наслутити, да је главни јунак у комедији, који кроз читаво вече главну реч води, тај аташе. А тога финога дипломату приказивао је г. Фијан — па се с тога највише и свраћамо на ту представу.

Госп. Фијан био је као ретко када изврсне воље, те је своју велику и тешку улогу одиграо, морамо признати, управо брилантно. ров сва три чина он је од призора до призора сам себе

није ни дочега толико стало као до своје забаве, сад као заједљиви шаљивџија, којега весели копрцање слабих противника, којима уме на нај"дражеснији начин уочи изговорити најтврђих, саблажњивих истина, сад као Фини превејанац,

који у души познаје жене — особито оне „малих руку“ — сад као досетљиви чиновник „своје државе“, којој уме најбољим тактом сачувати најбогатију жену — за себе.

Уз г. Фијана држала се јуначки остала глумачка чета. Ови су се некако натицали, као да су хтели показати, како им несмета неоправда-

ни немар општинства за драму, која би највише морала бити на срцу нашој позоришној публици. Између свију других истицала се гђа Сајевићка као бароница ШЏалмерка својим веома добрим схваћањем улоге. Љубазна достојанственост, која, се не оснива на силном богатству, него на душевним способностима пи врлинама срца, нашла, је у гђи Сајевићки овога пута изврсну интер. претаторку. Све стране своје захвалне, али и тешке улоге приказала је гђа Сајевићка правом љубављу вештакиње, која жели да покаже и правим светилом да обасја читав драматички карактер, како га је писац створио, не истичући симпатичније стране више од мање симпатичних или можда несимпатичних. И за то је наша врена глумица потпуно успела. Ми се надамо, да ћемо видети гђу Сајевићку још у више тако лепо успелих улога, јер нам се и онако мора за своју дугу отсутност са позоришта потпуно одужити.

Г. Милану немамо такођер ништа приговорити у сехваћању посланичке улоге, јер је он познат као вештак у таквим партијама, али му морамо ипак замерити превелико афектовање се органом. Оно искретање уста неможе да постигне ефект, који жели постићи г. Милан, него напротив пробуђује неко неугодно чуство, које је на штету читавој иначе врено одиграној улози. А инак би се, ми бар мислимо, г. Милан могао одучити те навике, која му отуђује оне, који иначе штују и цене његов глумачки таленат. Не било замерке!

Мање улоге биле су више-мање посве добро приказане, а целина је била хармонична и добра. Најпосле нам је истакнути солидну и великим маром изведену карактеристику Фига, кога, је приказивао г. Симић, па г.г. Сајевића (Д КСтилака) и Савића (Фрондвиља), који су у својим маскама настојали да карактере јасно протумаче. Г. Амић још се потешко креће по баронским салонима, али фактично не нарушава општи склад. Гђца“ Прбићева креће се великом рутином — према њеном краткотрајном глумовању а својом спољашношћу увек је у стању интересовати красни наш позоришни свет.

„Доктор Робин“ приказан је синоћ већ трећи пут ове сезоне, једнаким успехом као и прва два вечера. Ми смо после прве представе оценили приказивање, те оној оцени данас не требамо ништа додати, осим да је г. Фијан вреном својом игром у великој својој улози (Герик) одржао поново потпун успех.“

# (Распикућа) та на све стране добро позната позоришна игра доживила је у Бечу своју педесетогодишњицу. 14. Фебруара 1884. давана је та чаробна глума први пут у бечком „јозефштатском“ позоришту.

Издаје управа ерпског народног позоришта.

ђе