Позориште

ПИ 10 зет

између Федоре, коју нам је синоћ цењена, гошћа, гђца Георгина Собјескова приказала, и Федоре, коју по интерпретацији вредне наше уметнице гђе Ружићке-Строцијеве познајемо 2 Не, ми тога нећемо, јер се у присподобљавању лако и нехотице подкраду погрешке, које знају бити од немилих последица кад су написане и на јавност изнесене, па макар потицале и из најневинијих побуда. Ми ћемо се задовољити да с мало речи анализујемо и карактеришемо синоћње прикази-

вање гђце Собјескове. у

Гфца Собјескова мора да је била синоћ јако

раздражена и немирна, јер је почетак представе ишао веома несигурним тоном, а и у даљим чиновима биле су последице те раздражености доста очите. Зато је готово први чин минуо без сваког јачег утиска и бев уметничког успеха. Међутим права драмска радња започиње тек другим чином, док је прва нека врста предигре. У 2 чину има Федора две веће сцене: разговор са Пе бијепх-ом и велику сцену са Ипановом, у којој се потоњи најпре изјави, да је љуби, а ватим да је убио Владимира. Овај разговор био је опет без сваке драмске снаге, премда има у њему пуно драмекога елемента. Госпођица је сватила ту сцену са Зијепх-ом као посве незнатно епизодно чаврљање, те ју је тако и приказала, премда се у њој управо црта не само сав живот Федорин после убиства Владимирова, него се из ње одсевају и осећаји њезини за Ипанова, само још у нејасној п неодлучној форми. Даље се помакла у свом драмском интерпретирању гђца Собјескова у сцени са Ипановом, али је опет у схваћању Федоре истакла неке мане, које се никако неслажу са пишчевом карактеристиком. Мислимо онај необуздани смеј, који се готово иза сваке изреке Ипцанове у његовом љубавном очитовању појављује. Онај смеј вређа и био би у стању зауставити излив Ипанових осећаја, ипак знамо, да Федора има задаћу нераскидним везом уза се приковати тога несретног јунака, да га тим сигурније уништи ако је крив. Уз то она ра већ сада нехотице љуби и те љубави неможе да свлада. Даља сцена опет је боља и природнија и карактеру Федоре примеренија, само су

прелази одвише оштри и јаки, неимајући ни нај- |

мање прелазне нијансе. То је у осталом у читавом приказивању гђце Собјескове карактеристично, да су јој прелази одвише оштри и невероватно јаки, гдегде апсолутно немогућни. Нежне нијансе 2. чина пошле су гђци Собјесковој веома добро за руком, само јој тон гласа нешто смета. Други чин завршује јаким душевним прекретом и сталном одлуком Федоре, даће уништити убицу.

У 8. чину наступају силно ефектне сцене. Иза разговора са Гречом, који је био пребрв, на-

а

гао, испрекидан, а да би био доста драматичан, успела се гђца Собјескова на уметничку висину у сцени са Ипановом. Потпуни успех гошће почиње од онога тренутка, кад је Федора уверена о љубави Ипановој и његовој праведној освети, коју је извршио на убици своје домаће среће. Њад се у великом душевном узбуђењу диже, те повлађује Ипановом убиству, о коме јој он живо приповеда, и у силној страсној екзалтацији тражи од њега да убије, згази своју неверницу жену. од онога момента почиње наша Федора уметниковати. И то уметниковање, сад више сад мање изражено, траје до конца 8. чина.

У првој поли последњега чина опет засија њена уметност. Срећа Федорина, коју је уживала по: следњих 15 дана, помешана са страхом што ће бити ако сазна, да га је она уходила, није била уметнички приказана. Уметност почиње опет у сцени, у којој се Федора заувимље за ону не сретницу, о којој Боров јавља своме пријатељу, да је уништила брата његова и мајку његову. Страст, љубав, ужас, душевни бол, смртну бојазан, која се од тога момента обара на јадну Федору, трзајући њоме до последњег часа живота, приказала је гђца великом вештином. Најпосле је испила отров. Федора умире пред љубавником, који са ужасном бољом и гровом гледа њену смрт. У тој сцени надкрилила је гђца Собјескова саму себе. Натурализам њене смрти изравнао је све њене погрешке и природним својим страХом произвео је на све гледаоце силан утисак. — Том грандиозном сценом, каквој се ненадасмо од наше гошће, посведочила је гђца Собјескова да је уметница, какву би наша позорница апсолутно требала. Четворократно изазивање наградило је уметници уживање, које нам је својом уметношћу прибавила. И тако је Федора успела.“

= (Народно позориште у Загребу). „Нар. Нов.“ од 12. марта. јављају: „Гђца Алма Стефановићева последњи пут на нашој позорници као гост. Гђца је глумила Ренеа у романтичној Халмовој лудорији „Дивљану“, а глумила гаје, као и први пут, у целини добро, као почетница велика дара и необичне рутине. Сентиментални, призор под сеном дрвета у врту у трећем чину одиграла је госпођица (тефановићева вешто и окретно,а глас јој је звучио мило, љубазно и њежно,

И у четвртом чину, у сцени са Марцелом, успела је госпођица потпуно, ма да јој се грло гдекада умори, те није сасвим у њеној власти, а у последњем призору 9. чина, у женским хаљинама, предобила је умиљатом својом појавом читаво опћинство, које ју је живо више пута изазивало. И после тога чина добила је венац са врпцама,“ ђ

Издаје управа ерпског народног позоришта.

Њв-