Позориште

===> 1908 о

у Сомбору, није дакле за глумце била првина, и опет није горњег дана изведена, као што би могло бити и као што би требало да буде.

| „Даде се чешће сасвим јасно приметити, да | неки прикази иду лошије. Томеје узрок, или у самом делу или у вољи глумаца, међу тим, нама се чини, да су глумци више криви. По некад опажа се нека малаксалост, и то не код појединих чла| нова већ у опште, а то не би требало да буде | нигде,а најмање у Новом Саду, где се пази на | то зацело више но по други мести. Г. Ружић | је понајбоље схватио Владимира, но га није ипак | округло извео. Најпотпуније нам је тога вечера | приказан парох Пахомије Диндуловић, кога је | г. Суботић извео живо, ма да се иначе г. Суботић спорије и теже креће, а не зна увек ни улоге своје. За овима долази гђа Рајковићка, за коју би| смо рекли, да је нешто нерасположена била, па г. | Динић, г. Лукић, и г. Милосављевић. Остали су пре| ма снави и улози своје решили задатак. (. М.

ОУ ОР И ПР |

(Грађа за историју ерпеког народног позоришта у | Београду.) Познати писац Ђорђе Малетић, издао | је овај претплатни позив на своје дело под горњим | насловом: „Може бити, да ће неко рећи : „Чудне

| ми историје — Зари у историји позоришта | | =

| може дити чега, што ће нас позабавити, да не | речем иоучити 2“ — Па опет сам уверен, да ће |

и овакви читаоцн друкчије мислити, пошто целу | књигу прочитају. У животу сваког народа није ништа маломп | невнатно, јер ту и најмаловажнији узроци по| влаче кадшто за собом важне последице, а у жи- | воту нашега народа ово се још јасније огледа. | чКивот младог народа, као што је наш, који | | се из ропства пренуо, па наскоро ступио у коло | европских слободних држава, има толико светлих | страна у свом државном развијању, да сваког читаоца историје мора задовољити. Шта ИЦ и онде, где би се најмање могло предпоставити, | ла је тај живот нашао своју покретну снагу, | | | |

видимо је данас лучом историјском тако осве-

тљену, да јој се морамо похвалом одазвати. То | је наше позориште. | Зар је наше позориште, које је у нашем народу поникло, које је новији живот народни | кроз све Фазе пратило — зар је то позориште, | велим, својим радом могло остати без икаквих | Важних последица по народ и наш државни и! друштвени живот 2 |

У току самога приповедања видеће се, да по- | зоришту имамо много пи много да захвалимо, што | нам је садашњост оваква, а не друкчија. -— Ко | је у нашем народу највише будио љубав према | слободи и независности док су нам још Турци |

били у градовима, ако не позориште 2 Жао ва-|

Ра чвс

жан дакле Фактор за нашу слободу зар може имати своју историју без сваже поукер — Нису без великог значаја оне Шекспирове речи : „Глумци су огледало и скраћена хроника века“. Прикупљајући грађу за историју позоришта све сам се више о томе уверио, и ако цео овај период не обухвата више од 44 године.

Какве су мучне спреме предходиле подизању наллега позоришта; с каквим су пожртвовањем и успехом, и какве су драме представљале дилетантске дружине у прво доба, особито после године 1841 до године 1869 кад смо добили стално позориште; кроз какве је фазе касније пролазила глумачка вештина док се није под Бачванским на лепу висину подигла; каква је вредност представљених драма не само оригиналних него и преведених — све је то у овој књизи изложено будућем писцу историје српског позоришта у таквом обиму, да ће разноликост мисли и осећања свакога пријатно позабавити.

Но највећа је пажња обраћена представљеним драмама, тако, да су наше оригиналне драме пропраћене потпуном критиком и мојом и других одличних критичара, туђе пак изводима из критика уважених естетичара.

Тако ће читаоци имати у овој књизи велику збирку најлепших басана драматских, као џм јевгру оцена најбољих естетичара.

Шта је још ушло у ову књигу, не могу овде набрајати. Али као доказ, да је дело заиста забавно, навешћу речи г. Светислава Вуловића, професора велике школе, из реферата о овом делу одбору Чупићеве задужбине: „Драгоцени подаци из нашег друштвеног живота у трећој и четвртој десетини овога века ит.д. — све то чини, те је дело ово и за читање пријатно, што није увек особина оних дела, које нам каку грађу износе“.

По овоме моћи ће ова грађа послужити као помоћна књига сваком оном, који се бави с лепом књижевношћу, дакле и ђаку и глумцу и песнику м професору и писцу историје — у опште сваком читаоцу.

Књига ће имати до 45 табака штампаних. Цена јој је само 5 динара у Србији, а у Аустро-У гарској 8 Фор. и 50 кр. Дакле ни пуних 12 динар. пара, не ће стати један штампани табак! По овакву малу цену не би могао дати ову књигу, да ми није одбор Чупићеве задужбине штампу платио,

Молим све моје познанике и пријатеље, да би се изволели примити скупљања претплатника. Новци нека се пошљу мени у Београд. За труд дајем сваком скупљачу предплатника 109; уреднике пак листова и новина молим, да би овај оглас изволели прештампати,“

Ми препоручујемо ово дело најтоплије нашем читалачком свету.

Издаје управа српеког народног позоришта.

с пој

ава