Позориште

а а

Јо ПРЕ. ге

бољи му спомен учини његов драмски против-

ник Бен Џонен, који у првом издању његових | дела (1623. проговори реч у похвалу његову, па између другога којечега каза:

лио

„Твоја је по- |

беда, Енглеско! јер ти можеш, да покажеш човека, коме се сва глумишта јевропска морају | покорити. Он не беше за једно доба, него за сва времена!“

(Свршиће се.)

ве

АЕ У

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Ултимо, шаљива игра у 0 чинова, става Мозера, т

Рату мирно 108 шаљива игра у 5 чинова, од Мовера и Шеентана), ето, то су две глуме од

од Гу-|

тако рећи истог писца, па су и приказане једна |

за другом. Писци, Мовер п Шентан, познати су нашем. свету са својих глума, пуних хумора, досетака и смешних ситуација, ако п без дубљег заплета. Трећи у њиховом друштву је Розен, који је такође нашем свету познат. бити од потребе, да шаљивим играма. Оне као такве чине своју дуженост, веселе, засмејавају публику. Радња је у њима жива,а сваки чин се сврши неким малим ефектом, који добротворно утиче на и тако весело расположење гледалаца. Споменути писци

а с њима још и Хуго Лублинер (Биргер) држе

1030У последње позоришту

шаљиви репертоар скоро свију немачких ришта, па чак и бечког дворског. доба даје се у бечком градском

редним успехом, тако, да је то позориште сваки дан дупком пуно. ЈШјентан је у последње доба, постад драматург и главни редитељ у бечком градском поворишту, а они други живе које Берлину, које иначе у Немачкој.

Приказ наших глумаца био је у оба комада изврстан. У другом нас је најпријатније нуо г. Мера Добриновић, који је тог вечера после своје дуже болести први пут ступио на позорницу, у једној од својих најбољих улога, као лаћман Раф-Рајфлинген (Макса Недић). Публикг

је тог омиљеног уметника дочекала с бурним |

аплаузом и с лепим венцем са тракама. Аплауз

се и за време представе но једанпут поновио. И | с наше стране нек му је признање на овоме ме- |

сту. Живио! М. б—.

О УЛОВИ СИ ГЕ.

> (Народно позориште у Загребу). „ Нар. Нов. носе глас: „Како чујемо тђца Алма Стефанови-| Ћева ангажована је на пет година, и ми јој том приликом не желимо ништа друго, но да испуни наде, које у њу са свих страна стављају, и да вазда остане у опћинству у оној милости, у којој је данас.“

Држим, да неће. се много говори о горњим.

Ро- |

зенова шаљива игра „О фФезе Мадећеп!“ са ван-.

дир- |

«до. |

# (Народно позориште у Загребу). " од19. марта о. г. јављају: „Синоћња реприза Ми| лекерозе оперете „Бак просјак“ успела је још |боље од прве представе. У сваком глазботвору | могу се истаћи лепше сјајније тачке, но овде би |нам скоро тешко било истакнути поједине арије које слушаоца освајају. Један мотив прелива се у овој оперети у други тако, те је један угод|нији од другога. Но и у овом погледу, како који певач коју арију сехваћа и како је пева, може|мо наше силе само похвалити, јер свака својој задаћи са свим одговара.

Г. Дескашев јунак је целе вечери, те се можемо њим само поносити. Изврена гласа, изазвао је он и синоћ иза сваке арије бурно повлађивање. Г. Дескашев напредује ванредно брзо, особито се дивимо, како лепо и правилно кресц ндира п декресцендира. Г. Антон изврстан је Олендорф, само каткад заборавља, да је пуПОН те копира местимице кључара из опере-

е „Момци на броду.

Зар Олендорф има код сваке представе другу реченицу 2

„Нар. Нов.“

Синоћњи „у кош с тим“, што би имало одговарати немачком: „зУећуапт Фтиђег“ — није постизавао ни онога ефекта, који је при првој

представи лепе ове оперете имао немачко-кајкавски барбаризам „Спужвом прек“. Зар наши литерати неби могли наћи згодну хрватску реченицу 2 „У кош с тим“ незначи ништа друго него „ла Кот датањ“, дакле је и то германизам, | који се употребљује и разумети се може само у редакцијама политичких или белетристичких листова. За оно, што Немац хоће да каже фразом „ећлуалшта Фубђег“, има у штокаваца реченица „Махни то“ или „Манимо се тога“. Ако се већ ова или слична народна реченица нашем позо-

|ришном опћинству, које је навикло на посебан језик, неби свидила, онда би од свега још нај"боље било, да се остави онај немачки „Зећугатата ·" Фтађетг“. Има људи и код нас, који употребљују туђе реченице, п немачке и талијанске и фран|цеске, па неби био грех да се и та остави не| преведена.

а Гђце Прикрилова и Фрајденрајжова биле су у сваком погледу изврсне. Посљедња добила |је красну киту цвећа после двопева „Љуби ме“. 'Гђа Лесићка опоравила се од последње предета-

Ра