Позориште

НЕ ~

7 18. МАРТА 1884, 5=— а

ПИШЕ

УРЕЂУЈЕ А. Х 1.

~, У Ис ТА је

+ "тодии. %

Па њ

— стоји за. Нови КА 40, а на страну 60 новч. месечно. Претплата се шаље администрацији „Позоришта“,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака.

у матичином стану, у Новоме Саду.

| - ПОВЕСНИЦА О ДРАМИ УОПШТЕ. ПР) Али у почетку своје песничке радње не | АИ а камо ли престигао. Шекепиру је беше Шекепир ни налик онако знатан песник. ' било гтлумиште огледало природе и живота. Ту какав ће доцније бити као народни драмати- |је он вештачки знао описати природу и живот

чар и уопште као песник.

Првенци су њего-

са сваке стране, са жалосне и са веселе,

са

вих умотвора певаније „Љенус и Адонис (Уе-

пиз апд Адошз — 1598.) и

„ Отмица Лу-

страшне и умиљате, рекао бих пред собом видиш праве природне створове и човека, како |

креције („Тће таре о! Гистесе даље омање лиреко-епеке певаније : опафе рлотпа, 1599.) рјазаћ, 1609.)“

Много су му знатнији сонети, којих је изи| шло око 154, први пут 1609., а које је писао у различита времена, али у оно доба, кад сонети беху у пуном јеку. Његови _ хвале те сонете, које је он као ради свога од| мора и забаве епевао у друштву евојих пријатеља. Није се поуздано "дознало, којима је драмама започео Шекепир своју драмеку радњу, и које су праве његове драме, а за које се мисли да су његове. Даље није зацело познато, кад је која драма постала и изишла на свет. Ми ћемо овде време по Даудену (ОПоудеп) навначити, како и горе назначиемо за неке дра| ме. Остало је пак за њим свега 87 драма, што | су под његовим именом штампане, а познија ће критика показати, јесу ли све те драме доиста његове. Најзнатније су му сврх горе споменутих ове: Ромео и Јулија (Еотлео апа Јићећ, 1592.); Јулије Цесар (1601.); Отело (1604.); Мекбет (Масђевћћ — 1606.), Антоније ти Клеопатра (1607.), Кориолан (1608.)

Што је био Омир у епском, то је Шекспир у драмском песништву. Нико га до данас није

1594.)“, „Тће рага1(„А Тоуела сот-

| -____-_-_

их је сам Бог створио. стварати по замисли,

него га показати,

Он човека није хтео

какав

сувреници.

је, пустио га је, да он сам проговара и ради онако, како је створен. Па то је све знао учинити на најпростији начин, ка ноти природа, као играјући се. Како је он јасно разабирао своју драмеку дужност, то је показао гласовитим речима Хемлетовим, који каза за глуму, да „она, како негда у почетку, тако и сада смера на то, да нам нацрта врлину онакву каква, је, наслика Па и обележи век и време, о којему се говори.“

Па ипак, уза сву ту његову врлину, свет га ни до најновијих времена није разумео нити оценио, како је он заслужио, док му новији нараштај, особито Лесинг и Шлегел, не пронеше славу по свеколиком свету!

Иза Шекепира још неко време тињаше пламен драмског песништва, који он разбукта, док око половине 17. века сасвим не утрну, те се заврши сјајно доба енглеске драме.

У Шекспирово доба, док цветаше енглеска драма, могаху се јасно разликовати два драматурђијека правца: народни, који се држаше казивања народне глуме, и научењачко-старински (антички), који се пресадио из Талијанске и Француске. Народни правац одржаваше мегдан, док му глава бијаше сам Шекспир.

НЕ