Позориште

пријатељ, Риперд

Борбеџ. Учењаци су слабо|гова енглеских према позоришту, биле су две

поштовали драмско песништво, али се народ снажне полуге, које су драматску појезију узжарко одушевљавао за глумаштво. То одушев- дигле на толику висину.

љење народно, као и наклоност највиших кру-

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Школски надворник“, „Љубавно писмо“ и „Француско-пруски рат“. Паљиве игре, свака у једној радњи, од Косте Трифковића).

ујевет се додуше не рачуна у округле бројеве, те ни у важне, дакле епохалне тренутке, па ипак смо ми у тишини зажалили били на управу позоришну, што је пропустила у храму Талијином дати девети годишњи парастос ненакнађеноме Трифковићу. Зажалили смо тим више, што нас је пре пет година са четвртим парастосом била пријатно изненадила, а четир није ништа боље од девет, осим можда што је тако. Но хвала буди околности, што се закавани за четвртак, 10. март о.г. „Дон Цезар“ због акутне промуклости госта-Београђанина Милоша Цветића мораде до суботе одложити, поправи се управа, те посвети то вече успомени Трифковићевој. Састадосмо се тако са старим знанцима и запитасмо за јуначко здравље. И зачудисмо се и задивисмо млађаној свежини њиховој па не дођосмо чисто себи од чуда, откуда им још на лицу ниједне боре, на глави ниједне седе. Прави увор челичнога здравља и једрине!

За отштету, што су тек по нужди дошли на

ред, довели су их у госте најпоузданије вође, њима од детињства већ друже. На.

што се с челу је био стари армонични квартет РужићкаДобриновићка-Ружић- Добриновић. Па онда још

приде хтео и Добриновић да нас отштети, што смо толико били без њега, или се ваљда побојао

за љубимаштво своје, па прегао, да га једним ударцем задржи или поврати, ако се утајало, те се свом снагом даом на „старога учу“ у „Шко.:скоме надзорнику“, и на „случајнога слугу“ у „“Њубавноме писму“ и на „закованога Францу. зомана, господина Поповића“ у „Францускопруском 4. Но па видио је, да баш није

рату“.

било бог зна колико опасности по љубимаштво. |

Средњи је квартет: Рајковићка-Хаџићева-ЛукићДимитријевић достојно пристао уз стари, а и млади, нови квартет: Петровићева-БарбарићМарковић-Љ. Станојевић, вољно је по снази подупро. У колу, што онај стари квартет води, нека Љ. Станојевићу није зазор бити притуцало, а што је у тријади млађаних љубавника,

| __р-

| дошао на крај, ваљда је криво то, што му усљед штедљивости љубавничине није на време дошло писмо до руку, да је могао доћи пре времена.

ЈЕ. О ЗОРИ И

% (Народно повориште у Веограду.) Пре неки дан давао се на београдској позорници и код нас јако омиљени комад „Стари бака ч његов сит аусар.“ То је дало повода „Нов. београдском дневнику“ да каже, да поменути комад не служи на част и углед народном позоришту, и да позоришна публика није ни најмање у добитку, гледећи га на позорници, шта више, да достојанство и углед српске престонице захтевају, да се тај комад избаци из позоришног репертоара. „Београдски дневник“ устао је у о брану „Старога баке“, па том приликом каже ово: „У првим редовима критичар нам казује своје мисли о позоришту у отиште, и китњастим фразама описује његов позив, служећи се при том мишљењем оних великана, који су већ одавно о томе свој суд изрекли. Слажући се с њима у томе, да је | позориште школа, у којој се народ учи моралу, у којој се сликањем значајних момената из прошлости користи искуством, које нам пружа историја, а сатирисањем савремених мана поправља и упућује, критичар „Новог београдског дневпика“ ставља себи овакво питање: „Да ли наше народно позориште врши свој позив2г“ И као од говор своме питању брзо додаје: „Не бих рекао! „Оно нам пружа по који пут здравих и озбиљних комада, (зар 2!) који заслужују пажњу публике и на чему морамо бити благодарни управи; (лепо јој ви благодарите, нападајући несавесно на најкрасније комаде!) али, кад хладно расудимо, (тако!) морамо рећи, да управа нашег позоришта није срећна у избору позоришних комада. Више пута дају се такви комади, какви се не би смели износити на позорницу, и који у себи немају никакве вредности, који управо кварв укус публици (!), који публику само смејањем задовољају. Такав је комад од прилике (!) „Стари Бака“, ит. д. Из свега овога види се, да критичар. „Новог београдског дневника“ врло до| бро познаје књижевност п да се одликује дубо-

55 .