Позориште
| +
– ~
=>, 185 = о—
А ~ | 1 1 5 7 2 » у , зЕ ким и бистрим погледом · на ера није ни | и њена другарица описани су врло вешто. Пе
шта кад ко каже: „Стари Бака не заслужује да се износи на позорницу, он само емејањем задовољава публику, квари јој укус“ итд...
ћетрота! о таотев!... Критичар „Новог београдског дневника“ или је дремао кад се „Стари Бака“ престављао, или је своју рецензију писао по чувењу, јер иначе не би се могао тако скандалозно огрешити о тенденцију самога комада, која је тако јасна и очигледна. Карактер главнога јунака (чича Мија) насликан је са свим реално и са великом вештином, а писад није крив, што народ у Угарској (где се радња збива) не живи онако, како би желео критичар „Новог београд. дневника“. Чича Мија није варалица, он се само користи згодним начином, да неваљалог крчмара нагна на испунење задате речи, да праведно награди жртву, коју му је принео син чича Мијин. Што се крчмар вара, није крив чича Мија; он му, шта више, и сам каже, да нема новаца да издржава свога сина, дакле говори истину. Што крчмар по својој лукавој природи сумња у истинитост његових речи, ко је томе кривг Али критичар ваљда неће да каже, да се у моралистици не одобрава, да се, тако рећи, избија клин клином, да се превара казни преваром Међу тим, то и није овде случај, а баш и кад би био, мора се ипак мало и опростити чича Мији, јер он служи праведној ствари, а осим тога, он није високоучени моралиста, него прост, али
практичан сељак, дакле насликати га друкчије, |
значило би огрешити се о истину. Ми смо далеко и од саме помисли, да бранимо начело, да цел оправдава средство, али против отрова често се као лек опет употреби отров. Чича Мији дакле у овом карактеру нема се шта замерити.
Друга важна личност јесте Црвенко крчмар. Он је репрезентант оне многобројне класе друштвене, која „нешто радом, нешто крадом“ прикупља блага земаљека, и ни једну прилику не пропушта да очерула свога ближњега. Црвенко крчмар дошао је као убоги сиромах, где се радња збива, па се својом уметношћу обогатио. Његово главно начело у томе је, да на лак начин приграби што више новаца. ЈЊега мрзе и пакосте му, али он се на све то слабо обзире, и сву утеху налази у своме благу; и у своме размаженом сину Никици. Главна му је мана грамвивост, и та мана овде баш и излази на видик, чини га комичним, а главни је узрок његове несреће. Гледалац осећа неко праведно задовољење, кад види како се он сам хвата у мреже, јер је већ почео према њему осећати антипатију, чим се упознао с њиме. Црвенко крчмар дакле насликан је потпуно досљедно и верно, а за поуку баш како ваља.
Остали карактери,
певац, Никица, Милка
о -__--
вац је обичан паразит, Никица размажено дериште, Милка плашљива, али и послушна и добра кћи, а њена другарица нешто брбљава, али ипак послушна и добра. Према томе, у чему види крикичар „мајсторлуке и преваре“, и по чему суди да тај комад не заслужује, да се преставља у Краљевско српском народном позориштуг У чему се руши углед српске престонице са престављањем тога комадаг У чему се понижава (читај, понизује) углед позоришта и српске краљевинег Ми смо тако слободни да се усуђујемо да верујемо, да би се критичар Нов. Београд. дневника“ и сам нашао у големој запари, кад би му ко год поставио оваква питања. Камо срећа да су прилике такве, да у Београду имамо више позоришта, па макар које и на Дорћолу, па кад прво мађарско позориште у своме репертоару стално одржава „Отарога Баку“, шат се и ми не би осрамотили, представљајући са у нашем народном позоришту, па било то по Дорћолу или у господској улици, или где му драго, јер позориште је свуда позориште, његова ваљаност не зависи од украса и машинерија, јер то само прибавља моменталног уживања оку, него од каквоће репертоара и способности глумаца. Ми бар тако мислимо.
Критичар треба да буде праведан, строги судија, али у својој строгости несме да изгуби из вида цел критике —- усавршавање уметности. Он је пријатељ уметништва, али, као прави пријатељ, мора да говори истину.“
# (Народно позориште у Загребу.) Читамо у „Нар. Нов.“ од 25. марта ово: Шпањолски ђаци стекли су најтоплије симпатије у нашем опћинству. Синоћ била је кућа по трећи пут пуна. Повлађивање беше и синоћ живахно, особито је наша свеучилишна младеж, која се такођер сличном врсти глазбе бави, поздрављала своје шпањолске другове највећим весељем. Програм је био врло занимљив. Међу осталим штпањолским композицијама, те народним песмама чули смо и Вердијев „Мизерере“ из опере „Тровадор“. Красна и оригинална била је последња тачка програма ! !! Оле!!! Весела та и дражесна шпањолска песма разиграла је општинство, те је захтевало, да се опетује.
„Еетудиантина вепањола“ одликује се својом складном и хармоничном игром. Извађање појединих тачака тако је сложно и тачно, да је збиља милина слушати га. Навластито се лепо слушају корачнице, те у опште складбе у брзом темпу. Општинство је шпањолске ђаке код сваког појава бурно поздрављало.“
Издаје управа ерпеког народног позоришта.
=