Позориште

| —>=> У НОВОМЕ САДУ У

19]

А И ка

С ТОДЕНАХ

Де ар 6 4

| |

| иу | Е |

4 5.

НЕДЕЉУ

Г|

ом

о).

МАРТА 1884. 4=><—

МА

Бар а ИЕ

ВР 5 2

ВИЈ МЕ Је

о 4

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излази свагда о дану сваке представе на по табака.

Комедија „На путу к дјелу“ лепо илуструје племените тежње новога нараштаја у Русији. Млада девојка Ланина оставља евоју породицу у Москви, да се посвети светом звању сеоске учитељице у удаљеном селу. | ска школа подрта је колеба, у коју не светли | само сунце, већ се кад и кад повлаче у њу руска зима и еве неугодности рускога поднебља. Нова учитељица долази, али нема дрва у залиху, па она мора трпети зиму, док стари инвалид Акимић не почне тргати плот. од тога чека много већа борба са евоским кипцошима. "Ту ти је вртоглави властеличић Саловјев, кога жена вреба као љута аждаја,

своји њено срце песмом и цитаром. Мора још много да пати и од суровог пређашњег начеоника, који је непрекидно испитује и заповеда, јој којешта. Девојка снови све постојано и не би увмакла, да је судац Дубков, упознавши ее с њоме на жељезничкој станици, свилом не одведе на своје добро, да тамо прославе имендан његове сестре.

Дубкова сестра, опазивши њихову узајамну љубав, заручи их и обећава им, да ће подићи нову школу на братовљевом добру и да ће Ланини помагати у обучавању деце.

ћрилов (Александров) веома је плодан драмски писац и ако не тако озбиљан као Островски. Више је драматург него плеац. Од свију својих руских другова највише наличи на француске писце. Руски драматураи често прерађују француске комаде, али се не задовољавају пуким преводима, већ их са свим порусе. Такво прерађивање није, до душе, увек згодно, али ипак даје много боље сведочанство. о народној

Рј-

Таква ру-

Али јен

Претплата се шаље администрацији „Поворишта“

— Стоји за Нови Са а на страну 60 новч. месечно. Сто; па Сад 40, рану 6

„ у матичином стану, у Новоме Саду.

РУСКО ПОЗОРИШТЕ.

(Наставак.)

свести Руса, него они наши изворни ерпски комади, које написаше неки наши писци за наше позориште, а у њима је све — и место и оеобе и цео догађај са свим туђе. Слични комади били би у Русији веома смешни. Такви

ће комади увек сведочити — и крај најбоље-

га дара аутора — о њиховој слабости народној и о веома отупелом народном осећају оног света, који слуша такве туђинске производе, који помажу тровати нашу народност.

Крилов је написао за споменуто време две комедије: „Город упраздњајетеја“ и „Њеко двору“.

"Први комад нема посла са светском злобом нити па | сентиментални срески писар, који хоће да 0-'

са питањима наше душе. То је жива шаљива, игра, која је потекла отуд, што се у глухом кутићу велике Русије, у малој заборављеној вароши, на један пут распрострђо глав, да ће варош бити уништена, т. ј. да ће ее сва званија

из ње преместити. Таква „уништења“ вароши називају се у Русији „заштатнима“, јер уједно изгубе своје изврсно место, као „за-

штатни“ чиновник, т.ј. такав, који се, до душе, броји у министарство, али не служи, јер је код промене „штата“ подручје његове елужбе било уништено. С тога се, да како, породила у вароши велика семутња. Трговаца стаде дрека као да су у сватовима, крађе на тргу преотеле мах, нико неће ником да плати, окружни је начеоник (исправник) у опасности, пише молбу гувернеру, где га мудром вртоглавошћу моли, да ту варош „испразни“, чему се овај противи на, велику радост целог становништва. Једина је вреноћа те комедије њезина живост, али то ће је једва сачувати да такођер с временом не постане „заштатном“ покрај многих других ко-

мада тога писда. (Свршиће се).

[СЈ