Позориште

пе а

===> 155 то

кога генија. Предмет је томе без сумње више крив него сам песник; карактер, који песник у својој души неможе тако пречистити, да му пред очима лебди јасан и разумљив, доследно велик и доследан човек, неможе се никад обрадити онако, као што се на пример може Валенштајн, који је вазда велик, но вазда схватљив и вазда човек. Зато је и Шилер запао у потпуни романтицизам, који на оном месту почиње бивати смешан, на ком почиње тешко схватљива ексалтација и природна невероватност. Разуме се по себи, да је тај романтицизам данас, у доба неверовања у надприродне елементе, у доба реализма, још теже пробаван и у читавом свом обсегу више смешан него узвишен, па се за то данас „Девица Орлеанска“ и мање приказује а више чита. Зуб времена подрозао је романтичну величину Шилерова дела.

На нашој позорници није се давала „Девица Орлеанска“, како нам се чини, од кад је гђца Собјескова отишла из Загреба. Она ју је ето опет изнела на позорницу пре, него што ће по ново отићи из Загреба. Је ли успела2 Није успела већ за то, јер немамо друштва, које ои могло вресно приказивати велико трагично дело, као што је „Девица Орлеанска“. То се јуче очевидно доказало. Ни „прве силе“ нису своје задаће решиле као што би се бар од њих могло очекивати, а епизодисте као да су се натицали, који ће бити гори и неспретнији. У таквом друштву кретала сегђца Собјескова доста тешко. Но она је учинила што је могла и готово више, но што смоод ње очекивали. Необзирући се на предигру, она је кров прва три чина у све већој прогресији показивала, да располаже великом драматичком силом у оним сценама, у којима се те силе највише тражи, Но читав нејасни конгломерат значаја Јованкина није умела гђца Собјескова приказати доследпо и веројатно — јер га напокон ни сам писац није створио потпуно доследним и веројатним, а најмање пак јасним. Јованка је у свом одушевљењу за велика дела своје отачбине и свога краља јунакиња, која својим духом потреса и заноси све око себе, а чим говори о другим стварима, или о себи, она је готово наивна девојчица са села, која као да нема ни о чему на свету правога појма. Одмах за тим опет је надахнута пророчица, која пред својим духовним очима јасно види, што ће се и како догађати у будућности. Ту је смесу тешко разумети и кадсе чита, још ју је далеко теже приказати, приказати тако, да би се показао иколико снажан утисак. Гђци Собјесковој особито не полази за руком елеменат наивно-пучки, но: девојку необично одушевљену, која верује у своју вишу мисију, приказала је она знатном вештином и довољном снагом. Ипак

у читавој улози „Девице Орлеанске“ нема призора, у којима би се моментана страст или узпламтела чувства елементарном или бар великоп силом изражавала; а баш у таквим призорима показала је наша гостиња до сада своју највећу вештину. У последњем чину, у тамници, где се душевна акција пење готово до елементарне стле, имала је ппак гђца Собјескова прилике, да својој вештини даде маха. Само је, жалибоже, тај призор сам по себи тако неверојатан, да га човечији разум не прима. Скрушену, покајну, самозатајну девицу, која ћутећки сноси највећу неправду свога народа и краља, приказала је гђца Собјескова трагичном мирноћом и великим достојанством.

Према томе ако и није успех био потпун, гђца Собјескова може с њим ипак бити задовољна, јер је у већини сцена опет доказала, да је вештакиња, која би нам била преко нужна на хрватској позорници; једном речи, да је успела онолико, колико се данас у »Девици« даде успети. — Општинство је своју гостињу одликовало живахним одобравањем и многим изазивањем, а иза трећег чина био јој је предан веома леп лавор-венац са врпцама.

Особито похвално пеможемо овај пут истакнути ни г. Фијана (краља) ни г. Матдровића (Талбота), а најмање г. Милана (војвода бургундски). Доста је добар био г. Сајевић (Дивоа), а лепим и складним приказивањем одликовала се гђца Драгица Фрајденрајхова (Агнеза), коју само још од повљедица болести гдекада дах издаје. Лоше се неможе ништа речи ни о гђи Сајевић= ки (краљици). У опште бар госпође науче улоге на памет, што је господи обично доста. тешко“. -

# (Народно позориште у Шрагу.) На прашком народном позоришту представљала се 28. марта оригинална опера „Невеста месинска“ од Зденка Фибића и јако се допала. Текст је израдио професор Отокар Хостински по шилеровој драми. Музика је са свим у вагнеровом духу и правцу. — Од новијих дела приправљају се за представу ова: „Краловна Барбара“ (Краљица Варвара), од Ј. Г. Колара, „Завист“, од Јарабека, хисторијска шаљива игра „Ноц на Карлштајње“ (Ноћ на Карлштајну), од Врхличког, компчне опере „Ке нихове“ (Просиоци), од Коваровића и „Попелка“ (Пепељуга), од Роскошног.

# (Народно позориште у Загребу). Читамо у >Н. Нов.“, да је гђца Собјескова поклонила позоришном пензионом Фонду 20 Фор.а. вр., али да није примила понуду позоришне управе, која је хтела, да је уврсти у број редовних чланова загребачког народног позоришта.

Издаје управа српеког народног поворишта.