Позориште

Ри

[0Ј Зе

еј |

— 2 Ср

аСОтТИЋиИ,

пи ал аИНа а

РОВ ОР И ЛУ У

# (Глумац заложио самога себе.) Кук, славни американски глумац за трагедије, свакад је био добре воље у оне дане, кад је имао корисницу. [а да би био према својим пријатељима добај као добар дан у години. Једном, кад је био члан позоришне дружине у Филаделфији, деси се, да је башо дану своје кориснице остао без и једне паре у џепу, а код управитеља толико се био задужио, да ни на рачун саме кориенице није могао ништа од њега узети. У тој својој невољи оде човеку, код кога се залажу ствари, и рече му: „Ја се зовем Кук. Вечерас ми је корисница у позоришту и управитељ не може ништа без мене, јер ја играм Ричерда 11. Али ја бих мало пио, а немам новаца. За то сам, сто, дошао, да вам заложим себе, или ако хоћете Ричерда Ш. за десет до-

лара. Што се мене тиче, метните ме где год хоћете, у какав сандук, или орман, само ми дајте да пијем“. Заложник помисли: знала је за-

иста добра! Изброја_ му дакле десет долара, па закључа глумца у собицу, давши му пре свега да пије. То вече напуни се позориште дупком: ни једно место не оста празно. Сви глумци дођоше у обично време, само Кука нема. У неко доба дође гласоноша са цедуљицом, на којој беше ово написано: „Драги мој Џоне, ја сам заложен за десет долара. Пошљите кога . новцима амо, те ме избавите затвора, иначе не ћу моћи

витељ, коме се већ глава почела путшити од чуда и невоље, одахну сад душом и похита без околишења сам на место, где је његова звезда постала непокретницом. Тамо нађе свога Кука, где се части сиром и пекеимитом, а пије руменику вино. У рупици од дугмета на капуту био му језаденут број од залога, на ком бетне означено и колико стаје залог. У правитељ исплати десет долара заједно с интересом и похита с Куком на врат на носу позориште. Једва је Кук имао кад да се пресвуче. Веле, да је то вече одиграо Ричерда Ш. као АД више.

# (Лен против нартања.) У успоменама знаменитог немачког глумца Бетмана, који имађаше за жену такођер славну немачку глумицу Фридерику У Тицелманову, читамо како се човек може излечити од картања. „Ја сам још млади ватрен био“, — тако приповеда, Бетман, — „и гледао сам, да време, шштоно реч, убијем. Лутао сам ноћу, те тако дођем и на оно проклето место, где се изгубљени синови картају. У тај нови живот запливао сам тако страсно, да сам веома често проводио по читаве ноћи до саме

|не остављаше

прика-| зати ово вече Ричерда Ш. Ваш ТВ. Кук“. Упра-|сам се враћао кући, гледао

беле зоре поред карташког стола. У томе ее оженим, и сад наступи право зло. Првих дана ишло је још како је ишло. Ја нисам могао одолети свом срцу, да не одем у картарницу, али сам тамо поседео само два три сахата, па сам онда хитао кући. Међу тим зли карташки демон ме никако на миру, тако, да на скоро после женидбе дођох једне лепе ноћи те

у три сахата после по ноћи кући. Јако ме изненадило, кад застадох своју милу, младу женицу будну и да није још ни легла. Она ми не проговори ни једне зле речи. Како ме је то развеселило и како сам се тврдо заверио, да таке лудорије више не чиним! ИМ заиста за неколико дана и одржао сам реч, али најпосле и опет ме савлада страсни демон. Ја на ново одем у картарницу и останем тамо опет до три сахата после по ноћи. Ми смо тада становали у некој дугачкој улици и имали смо балкон пред станом. Идући кући тако доцкан, погледам на балкон и на прозоре. На свој велики страх видим, да су

еви прозори осветљени. Кад сам дошао кући, нађем своју женицу у послу, где неке домаће

ствари уређује. И опет не пребаци ми ништа, и опет ни једне зле речи! То ме јако дирне. Да не приповедам дуго, ја још неколико пута нисам, истина, могао одолети својој демонској страсти, па сам одлазио још који пут у несретно друштво, али сам свакад за по сахата дошао раније него прошли пут пред тим. Кад год ам у онај балкон, који је на послетку учинио, те сам престао одлазити у картарницу. И данас вам не би завирио у ону проклету кућу, па ма знао, да ћу сваки пут све новце, што еу тамо, понети кући као добитак“. То вам је дакле опробан лек против картања.

(Женсни шешири у позоришту.) Као то је познато и сам Берне љутио се што женске иду у позориште под шеширом, па је учинио предлог, који ће у данашње доба имати већега смисла него ли можда онда. „Мој предлог и лек“ вели Берне, „састоји се у томе, да госпође у позоришту обесе своје шешире о дувар, па онда да напишу више њих крупним словима, у виду сјајно осветљеног транспарента, своја имена. Како се скупоцени шешири носе само из таштине, да се према другом покаже надмоћност, биће довољно, да се на тај начин дозна који је чији шешир. Шта више госпође не ће морати ни долазити у позориште, оне могу остати код куће, а шешире послати по слушкињи на и+ ложбу.“

Издаје управа српеког народног позоришта.

ШТАМПАРИЈА А. ПАЈЕВИЋА у Новоме Саду 1585.