Позориште

(94 ; –оољ У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 831. МАЈА 1884

спев ПОЗОРИШТЕ

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

_____-_- == =

1

» 80 1. »

т 6.

те

И А ен

Излази за време бављења позоришне. друживе у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месепа по је— Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

А И

Трагедија у 9 чинова, од Виљема Шекспира, С енглеског превео др. Лаза Костић.

(Наставак.)

дан нут на по табака.

ПРВИ ЧИН.

| од меса ушима. — Чуј, чуј, о чуј! Појава У. |

даље не!

Ако ти икад отац беше драг — Даљи крај придворја. (Враћа се Дух и Хамлет.) | Хамлет, | | О Боже! | Хамлет. | Т | Мује.

Куда ме водити 2 Збори, ;

Дуг :

Оевети му убијства ружни ерам. : Хамлет. Слушај ме. 0 : | - Убијства 2 Хамлет. Т – ПЕТЕ Хоћу. Ева НА Убијетва, да, најцрњег, правог зла, 79 ДЕ пара 0 најчуднијег, најнеприроднијег. „ође скоро чае > : + кад морам да се вратим у муке пакленог огња.

Хамлет. Говори брзо: да ми освета 3. полети живо 1'0 молитве реч

Хамлет. : 3 – + ил' мис'о љубавника. Јадни душе, јао! =

Дуе. | Дуг.

Вољан си;

Немој ме жалит', само пази, чуј,

А РА А Рт О што будем казао. и био 0' љењи него масни жбун, “ · што мирно жме на води Летиној, Хамлет. 26 2 пи к а 5 | кад не би плано ту. Сад, сине, чуј: Збори, слушам рад. У врту, веле, змија м ујела Дуг. у сну: тако се дански вара свет

о мојој смрти причу слушајућ преварницу; ал драго дете, знај, та змија, што ти опа уједе

носи му круну сад.

Ду“. Хамлет.

– Ја сам оца твога дух: 0, пророчка ми душо! Зар мој стрица осуђен ићи ноћу донекле, 4 Туг.

а дању чамит' постом огњеним, Да — да, та гадна, та прељубна звер,

Освети тако кад ме будеш чуо. Хамлет.

Шта 2

док сва на чисто не изгоре зла,

и

што жив починих. Али кад бих смео да кажем тајне моје тамнице, најлакша би те приповести реч расцеп" ла ум ти, смрзла 6' младу крв; к'о звезде би ти очи испале, одскочили 6' од главе увојци,

а свака длака усправила 6' се

к'о бодље мореког јежа кад је љут. Ал та се вечна не открива вест

приволела је срамном блуду свом, преварном снагом, умним чинима (О проклет ум и чини, што им моћ занесе дотле!) Краљице ми свест, најверније, бајаги, љубе ми:

(0, Хамлете, какав то беше пад! Од мене, што је љубљах вером том, којом се назвах њеним пред Богом, на уштву таку спасти што је слаб