Позориште

| — 2 Озејљ 186 граб ој

пи ер НИОНУ АНА ВН ИВ СП А

| Не ваља, видиш, преуслужан бит". | Не крш'те руку. Мир! па еедите,

да екршим ерце вам, јер то ћу ја, од кршне грађе ако ј' створено;

ако га није клета навика

разуму здравом окаменила.

О стиде! Где т је руменр Пакле пует', кад моли побунил' кости бабине,

врлина младих восак нек" ти је,

што рођен топи плам; поништи ерам, гдегод навали жесток "асртај,

кад живо тако сам већ гори мраз,

Пре а разум вољу по во |

Шта ја учиних, те е' усуђујеш Це

са лепог чела миља невиног, У трудом Ззноју живет постеље

скухане гадом; сладит“, парит' се у књезду поганом: —

па меће чир; од брачне заклетве коцкареку гради лаж: О! таки чин што душу вади речи задатој,

пето речма маже свете вере сласт. | Небеса горе стидом руменим, селена крупна, лицем служденим, разбољела ее то пред етрашни суд, све мислећ' на тај чин.

Краљица. (0, немој више, не! Те речи су мом уху ножеви: Не збори више, слатки Хамлете, Хамлста. | Убица, нитков, роб, не вреди тај Краљица. ни по стотинка првог мужа вам. ,

Јој, какав чин,

Што тако риче, претећ' пушта гром 2

Хамлет. Гледајте ову слику, глете ту; два образа, два брата рођена. Гле, каква милост на тим веђама: Аполо косом, челом сушти Див; из очију му зазор, заповест; к'о Меркур стасом, с неба силазећ' на брег, што врхом небо целива; сав облик, збиља, на сваки му уд по један Бог је свој притиск'о дар, (да знаде свет, човек је прави то). То беше муж ваш: погледајте сад. То јесте муж ваш; медљикав ка' влат кужећи брата. Где су очи вам2 Напуетисте планину дивну ту рад гојна глиба. Где су очиг Хаг Не реш'те, љубав. Добу вашем је ститан већ крви хук, па мирује, сад влада суд; па како може суд од овог к овом>2 Свест имате бар, мичете се; ал заиста, та је свест узета; нико тако није луд, нит' махнитости дотле дође бее, толико свести да не остане, ту разлику да позна. Кој: вае враг у слепом мишу тако опчини 7 Без чуства очи, чуство не види, без ока, руке, слух, без ичег нов, та делак чулу ком да беше здрав,

Срамота, краљ! Кесарош, какав краљ ! Мако је царство, власт и државу, круну је свету укр'о е полице и у џеп гурнго. Краљица. Доста, доет' ! (Долази Дуг.) Хамлет. Од закрпа и дроњака је краљ. Спасавајте, закрилите ме ви Чувари неба! — Шта ћеш, личе драг/2 Краљица. Куку, нолудио је! Хамлет. Не дође ж' кара спорог сина свог, што часом, страшћу еметен, пропушта преважан чин грозног ти налога 2 О, је о

Не забуд:. Ова похода нек изоштри отупљени ти смер. Но, гле! на твојој мајци седи страх: 5 = . . : Међ њу и борну уђи душу јој; у слабих машти највећи је мах, збори јој, Хамлете, Хамлет. Госпо, како јез Краљица. ) ' Како је, куку! Како болан, ти,

залутао не би тако. - | што очима у ништа упиреш, |

По

А НЕ Ба рат а т = 1