Позориште

РС

—екоја 6 узобовј—

Управитељ. И срчано за врат ухватити; Напустите већ једном таку реч; Утећи неће, не да одлука, Да барем видим баш и дело већ! Те чини своје, мора, а шта зна. Док ласкаву сте реч изустили, Ви знате, на позорници баш немачкој, Ко зна, шта ли смо већ пропустили. Да покушава сваки начин свој; Шта хаени ту, о вољи зборити2 Немојте дакле да ми штедите Оклевалу се неће створити. Машине моје, или проснекте. Зацело ако песници сте баш, Узмите сунчев, ил месечев зрак, Песништву шаљ'те онда позив ваш; А. звезде можте расипати чак. Ви знате, шта нам треба, шта ли не; Камење ту је, ватра, водопад, ЂБенђелук јак је нама потребан: И птице ту су, ту су и зверад. ( тог без оклевања, дед, пеците! Прикажите у тесној кући тој А неће л данас, сутра неће знам. Створова силних неизмерни број, Не пропуштајте баш ни један дан; Те ступајте позорно у напред, Могућега се ваља латити, У пако е неба кроз васцели свет.

Милан Савић.

Балканска царица. (Свршетак.)

Други чин почиње се разговором изме-|него на послетку призна, да ће са својим ђу станкових слугу, Иве и Угљеше, који се присталицама Султану. „Не мисли, = разговарају о последњем рату, док се њи-|каже му љутит Дејан, — „да је Црна хов господар под шатором одмара од пута. Гора баштина твоје куће. Ако ћеш с наИво је брбљав, те пријатељу свом открива родом, добро; не ћеш ли, ти одлази!“ тешку тајну, која му не да мира. При- | Једва можеш веровати својим ушима. елушкивао је, кад му је господар био на Кнез владалаци самодржац, да казује таке тајном састанку са неким старим Турчином. |речи своме народу са позорнице! Тако је то; Мало после кнез Станко предаде му писмо за |али кнез Никола може, јер нема на свету тог Турчина, а он је топишемо, зло елутећи, кнеза, који је тако спојен са животом свога послао кнезу Ивану. Станко излази из|народа, као он и његова породица. шатора п слуге му носе посластице. По| Кад молитве и претње не помажу, ручку зове гуслара. Он му пева Вука Дејан каже Станку, да је издајица. Потежу Бранковића, како је свога кнеза падао на се мачеви и Дејан пада рањен. Говор деКосову пољу. Песма проклиње издајицу. јанов на самрти показује, да је песник у Станко зловољан тера гуслара. За тим јав- | том карактеру хтео изнети најлепши пример

ља се Даница са пријатељицом својом племенитог црногорства. Он, који је сав свој

Мартом (призор је код Бериславице, њихове

живот провео служећи кнезу Ивану, рањен отаџбине, где Морача утиче у Скадарекојод иванова сина, заклиње убицу, да се језеро). Оне наричу, јер је оцу даничином окане срамотне одлуке, да постане опет стигао глас, да је Станко у боју код Кроје родољуб, и он ће пољубити руку, која га заробљен и чами у једренетској тамници. је смртно ранила, и умреће задовољан. Станко, који је девојке из далека гледао, Станко је потресен, нагиње се Дејану, који ступа напред. Даница га опазии онесвести се од радости разабира, али у последњем се. Кад је Станко и Марта однесу у ша- часу побеђује покварено срце и упорно тор, долазе посланици кнеза Ивана, да по- јогунство. „Ја пдем Султану,“ — вели здраве Станка. Међу њима су Дејан и| Станко, ита реч задаје Дејану последњи Перун. Дејан из далека спомиње Станку ударац. Дејана носе мртва, а (Станко се оно писмо, али додаје и то, да ће добро спрема на отметништво. Долази Даница и проћи, ако се покаје и поврати на очинско Марта. Даница кликће од радости, што је срце. Станко је јогуница, не покорава се, угледала жива вереника, а кад јој Марта

–———

са панк зН

М +