Позориште

•

—Ессрејљ 40 асбовњ—

китио ; знам те, од кад дружину нашу но народу водиш и сам као старији умјетник народ усхићаваш, а млађе таленте учиш, да народу све лешше и дичније умјетничке слике показују.

Знам дакле све сам собом; могу сам Истину дознати, смем је данас казати.

А и ови те сви знају. |

Много си пута дуг им у висине одушевљења умјетности однео; много си пута срце им електричком варницом умјетности силно потресао; много ви им пута чуство вад неисказаном сласти, сад неодољивом тугом умјетнички запојио.

Сви су то сведоци твоје умјетничке вредности, За знак, да си их умјетнички узвисио, потресао, насладио, подносе ти овај венац, слику награде умјетности.

Ми видимо срећу у том. да смо позвани околностима, да то признавање народа покренемо; а народ српски не ће пропустити са своје стране своје признавање свом умјетнику достојним начином изјавити, и потпун му израз дати.

Прими овај венац, па нека ти буде слика и опомена оног венца, за који цветиће и наките сам умјетник сабира и прави, па их она два стражара пред храмом истине, разум и правда, прихрањују, а истина у онај венац плете, који слава на главу заслуге меће, да никада не увену и не избеле него сваким даном еве то већу и нову свежост и већу дивоту добијају.

Живио Ружић!“

За тим је предао др. Јован Суботић јуби-

лару лавров венац од сребра, на ком су урезане ове речи: „Димитрији Ружићу народном уметнику приликом 25. годишњег глумовања 21. маја 1860. његови поштоватељи Срби Земунци.“

Евала, чеетитим земунцима, који су овим лепим делом својим показали, да умеју ценити људе, који су радом својим стекли великих заслуга за развитак и напредак нашег народног позоришта !

(Д вадесетпетгодишњица глумца Мите Коларовића.) 3 септембра 0. г. навршило се 25 година, од како наш „чика Мита“ глумује. Тога дана давао се у кр. српском народном позоришту у Београду мозеров „Библиотекар“, тде чика Мита има јаку и једну од бољих партија на позорници, доброћудног, старог ориђиналног ујака.

Свет је дошао на представу у приличном броју. Нико, осим једног круга, а најмање „чика“ Мита, није знао шта се тог вечера епрема. Он је дошао на представу веома задовољан, штоје, оеврнув се на свој 20. годишњи рад на српској позорници, видео себе чила и здрава са лепим, не малим успехом, и свагдањим признањем од стране публике, али опет е друге стране морало га је тешко заболети што виде, да му се за ово

не даје признања међу најближима, да преко њега ћутке прелазе, да га заборављају!. .

Живот глумачки није ни данас сјајан и осигуран, али у добу, кад се позориште у нас тек почело оснивати, кад је позорница први пут почела просипати слабе, светлуцаве зраке по српском народу, кад приступ неосигураном позоришту у неослобођеној земљи беше веома дрско пи смело пожртвовање себе самог: тада је бити глумац било педесет и стотину пута теже но данас. И баш у томе и таквом добу наш „чика“ Мита, осетив у себи дара, одушевљења и воље за глумца, све је друго превидео и ступио на позоришне даске, на те даске, које су многог младића до заноса доводиле, и обузимајући га својом чаробном привлачном силом никад га лако ипеу пуштале, али су њих врло мало уерећиле. И од то доба па за пуног четврт столећа „чика“ Мита радио је, трудио се неуморно, радио је са успехом у храму талијином. То му је слава, коју му нико отети не може, којом се е правом подичити може!

Кад се завеса тога вечера подигла, а „чика“ Мита у улози ујака Магдоналда изишао на позорницу, осу се буран, громовит аплауз, помешан силним узвицима: „Живео, живео, Коларовић !“ Три венца добацише му на позорницу. На крају представе био је истим аплаузом и усклицима као и при почетку изазват.

После предетаве причекао је јубилара један ужи круг његових поштовалаца, који га је од-

ступљен, из свију струка грађанетва. Чика Мита, окружен овим друштвом, са сувним очима и испрекиданим од одушевљења гласом захваљивао је на тој почасти. Дуго се овај круг искрених поштовалаца јубиларовог уметничког рада забављао, веселио, куцао, напијајући у чика митино здравље, а кад се раздрагао, тада је са задовољетвом слушао важније спизоде из живота и глумовања јубиларова, што их он причаше. До неко доба ноћи седело је то друштво са „чика“ — Митом, па га је после то сотроте отпратило до стана, носећи му триумфалне знаке победе и ' награде три венца, један од „београдских нови|нара“, други од „познтовалаца“ а трећи од „одбора за приређивање ове свечаности“.

И ова изненадна скромна прослава једног скромног уметника, најсилнији је доказ, како у свету имаде још људи, који поштују рад, одају му признање, награђују га морално. Ова прослава остаће најлепша успомена свима, којису у њој учествовали, а јубилар може спокојно и са задовољством да погледа на свој толико годишњи рад, који је нашао тако срдачног признања, па да и даље са истом вољом и енерђијом послужи храму талијином.

Издаје управа српеког народног позоришта.

вео на „булвар“. Круг тај био је разнолико за- -

[>

па

ШТАМПАРИЈА А. ПАЈЕВИЋА У Новоме САДУ.