Позориште

– оде У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 24. ДЕЦЕМБРА 1885, о-о>——

У +

ЗЕН по ФА

- РОДИНА Х.

у о

де

ДИНИШ ТЕ сте:

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излази за време бављења позоришне друживе у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца но један пут на по табака. — Стоји ва Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

ШРБИ ПОЈАБИ ВАЈАРСТВА У НАС.

Уметност има своје закопе, своја одређења, п опет ови закони и ова одређења нису преграда уметности, него су им вођи за самосталан рад, вођи, који их упућују, да буду обазривији, који им не дозвољавају, да се огреше о меру, природност, истину пи лепоту. Ова ограничења особито важе за уметност вајарства; слике вајарске не смеју се продуцирати сптницама, сувише вештачком израдом у појединостима, покретима, који не одговарају употребљеном материјалу (камену, тучу им т. д.) смелим и дреким покретима и положајима, који не одговарају тежини камена. У вајарским сликама главно је тишина, лепота црта, свечан израз у целини, у деловима савршена сразмера и ритам. Па поред све ове простоте пластика је дала лепоте, које су можда најближе идеалу, којем теже све остале уметности. Ни чим евет није толико био усхићен као олимпијским Зевсом и киљдичком Атродитом; пишта није толико и тако човека обоготворило, тако узвисило, као пластика. да то народи, чим уђу у више ефере културне, негују ову тешку, и с тога ређу уметност. Ми се само радовати можемо, што се г. Убавкић посветио вајарству, а још више што је успео, а највише што његови радови остају у његовој отаџбини, да се њима она окити и подичи. Мраморно попреје, о ком смо говорили, откупио је наш Краљевски Дом, којем смо за ту пажњу српском уметнику особито обвезани, Уметнику нека је то · колико одликовање, толико и охрабрење па што живљи и савеенији рад,

та

(Свршетак,)

рад са најбрижљивијом техником и студијом. Само онај продире и побеђује, који непрестано учи, вежба се и ради. Ма колики био дар, таленат и геније, ништа не ће учинити узвишено, велико, без многога рада и напрезања. Треба читати па уверити се колико су много учили и радили Рафаило п Мозарт, колико је капао п себи уразбијао главу“ Михаило Анџело док је прозрео законе анатомије. Колико је радио Шекепир! Александар Велики, Јулије Цезар, Наполеон, Њутн, Кеплер, Бетовен нису постали оно што су, седећи скрштених руку, пирујући и беспосличећи. Ако је према нама промисао био издашнији, онда тим више треба култивисати те више дарове. Прави геније није никад тром и нерадан; он ради и онда кад нам се чини да ћути и благује, он се непрестано занима и ствара; радови се познају и савлађују радом; уметничко стварање такођер учи се баш самим непрекидним творењем и стварањем. Ових се напомена дотакосмо с тога, што се у пас често појаве пиеци и уметници, па их при првим радовима толико обасну епитетима „наш омиљени,“ „наш вредни,“ „наш чувени,“ да се почетници од тих хвала растопе одмах и нестане и њих и њихових радова, укао воска пред лицем огња.“ Поклонимо бар десетак година рада, па онда изрецимо оцену. Оне радове, што долазе иза првих, ваља узети у озбиљно проучавање. Најбољу пошту и пажњу чинимо новим

писцима и уметницима, ако им искрено кажемо: радите ! Ми познајемо г. Убавкића; он има

А а