Позориште

— бе до

46 ребој—

и творачке моћи, и довољио уобразиље, и осећања за лепоту и хармонију, и остетичкога суђења, и одушевљења, па и тех-. ничке способности, да своје уметничке створове лако израђује. Ми му желимо дуга и здрава века, да ради доста, лепо и добро и да замишља и скицира са маром а израђује хладно, тако рећи са. Флегмом; да се не заноси за ефектом, да не тражи оно, што је „питореск,“ већ да увек има за основу стару класичну пластику. Ми смо народ млад; што је природније и простије, склонитије и скромније, а опет са укусом

„Кад је друштво у постајању, онда су уметности још неразвијене, језик посуров, обичаји доста по сеоски, али све ово мало по мало и подједнако усаврши се, п створи се племенит укус. А овај племенит укус на скоро се почне изопачавати; влада разума почне узимати мах; говор постаје епиграматичан, лаконичан, "сентенциозан, заједљив; уметности почну патити од префињености. Старе црте узвишепих узора налазимо поседнуте, па клонемо вером, да ћемо их икад моћи достићи. Ппшемо поетике; измишљамо но-

и лепотом израђено, више ће наћи одзива|ве и нове начине, нешто особито, бизарно, у већини народној. За префињену и пре- чудновато. Тако постаје манир као порок сићену мањину не треба се много старати; једног култивисаног друштва, у којега је она ће већ наћи себи сатисфакције из добар укус опао.“ Ово не велим ја, него даљег, из старијег света, где је препуно Дидеро, п овим петинитим речма налазио онога, што је у силу Бога извештачено, сам да ће бити најцелисходније, да завр-

НЕ

где је изобиље свега, што може створити дегенерисан укус.

пшим евој данашњи реферат. | М. П. Шапчанин.

• еф е-—•

= | А ГО.

Позоришна игра

у једном чину.

Написао Франсоа Копе.

СОЕ Свештеник. — Јован. — Вероника.

(Опала дворана у приземном боју ЛарошМорганеког двора по стилу из 10 века. У дну врата, на која се види поље, обрасло бршљаном, хладолежем и вињагом. Лево велика, уметнички израђена оџаклија, уресена породичним грбом. На њој биста од витеза из доба Хенрика ТУ; у витеза брада, пала до огрлице. Испод бисте црна мраморна плоча и уњој урезано златним словима: Јован ХУШ, војвода Ларош-Моргански, маршал Француски, члан државног савета краљевог и витез његовог реда, 1549—1610. На десно у првој кулиси велика врата, а у другој степенице, што воде другим вратима. У дну стар ковчег с исписаном Фајансом. Насред дворане сељачки сто, постављен за троје, вазе за цвеће, цинени пехари, судови за јабуковачу, и т. д. Десно стара столица, превучена мрком, позлаћеном кожом. У левом куту од дво. ране два, три велика снопа сламе, плуг, котарице за јаја, кокошињац. О зидовима алати за пољ-

[СЈ

|еку радњу, ловачке пушке и др. Лево близу оџаклије вратаоца.)

ПРВА ПОЈАВА.

Свештеник (седи на великој наслоњачи, па преврће књигу на колу четвртине). Ово је извор : Он вели, да се Јован, први Ларош-Моргански, господар од Сен-Мартена де Фосе, капетан над стотином стрелаца, гувернер аквитански, који је на светом гробу тражио спаса души, па пашао смрт телу, оженио Исабелом Бетинском п да је имао јединца спина, Јована другог, који је био силан јунак и праотац нашем садашњем војводи. (Дотле је Јован, у сељачком ловачком оделу, кожним доколеницама и ес пушком

о рамену, ушао на стражња врата и застао на прагу, те ухватио последње речи свештениковс).

-зуф