Позориште

ер У НОВОМЕ САДУ У ПЕТАК 27. ДЕЦЕМБРА 18865, о _

+ ТОДИНА Х. = #, ВИЈИ |

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излази ва време бављења поворишне друживе у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по један пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

БА 155.

Позоришна игра у једном чину. Написао Франвоа Копе. СС ЛЕЛЕ Свештеник. — Јован. — Вероника.

Ј (Наетавак.)

Бероника. Опростите ! „вене. Ти драга књиго, која знаш, шта ми-

Свештеник. Добро, добро! Но идем ја|слим, ви листови, сведоци слатких мисли, сад горе, па да тамо у самоћи мислим... осведочите ме, да је ону заборавио, о Крај! Да како, крај, који не ће бити ма- којој је отопч говорио; посведочите ми, кар шта, већ штогод необично... Где да могу у овој књизи, из које се молим бих само нашао нешто, што бих могао ко- богу за њ, жртвовати данас слатком сну ппрати, па да сачувам ориђиналност2 (Пење свом још један цвет.

се уза степенице десно.) ПЕТА ПОЈАВА ЧЕТВРТА ПОЈАВА. „Јован. (Уђе натло). Неерећа, па до века Вероника. (Сама, замишљена). Још сејнесрећа! нада слатком надом, да ће у развалинама| ____ Вероника. Штаз

Јован. (Глас му од љутине дршће). Рђави гласови, као обично, јер цена зрну још

ускренути кадкод срећа и да ће овај тру- | хли кров покривати љиљан, који ће раси- | пати свој слатки мирис љубавни. Ах, и већма пала. Кад какав војвода хоће ла 5 тако ми мора срце ћутати! Љиљан не цве- заслужи кору хлеба, ето ти и ветра п дата, али цвета смерна љубица, п он јој не! жда, онда је ветар јакобина а дажд де, ЈА | , осећа штомог мириса, јер још пати од магог. Мучно је, заиста, жетву од целе старе жалости. Но још није пропала сва године дати за три ста таи а. - - | нада. Није ли ме зар бан данас назвао! Бероника. АХ! Опростите, господине својом малом вилом и захваљивао усуду. Јоване. што се чудим, али то је обична 5 ) | >. , који ме довео амог И зашто да се не на-|цена. М то вам тако загорчава час 2

дам, чега ради да га пе љубимр И мој Јован. Може бити, да мп глас проније род поштен као п његов, ма да је ни-|чки звони, јер заиста нисам добре воље жег реда, а сиротиња нас изједначује. И|. . . но знате, какав ми Мартин донесе

све ми се чини, да ће једном оздравитиглас, шта говораше свет данас на вашару 2 од моје руке, да Ку га ја излечити. .. 0, Јерина Објерова...

та љубав, то је сав мој живот. Та свашта Бероника. (да се, жалостиво). Ах! је потхрањује. (Извади молитвеник из џена,) Јован. Удаје се! О, неверница та, коИ ова је књига сва пуна љубави. Како |кета једна! Кад су оно родитељи јој не-

иначе и да буде! Та свако вече, кад ми милостиво ми укратили њену руку, покагод Јован рече каку добру реч, мећем зивала ми ипак милостиво срце, канда је Њ унутра по један цвет, који онде у потаји чак и жалила, што сам тужан невесео, п

Рес

пи

да