Позориште

+ 7 Е—

+46

о:

—Еоозће 8

али под прашином и развалинама лутају без цељи и одмереног смера. Ми управо не знамо, куда ћемо, па шта је природније, него да се вратимо себи, те да по томе ласно прекинемо | свезу с оним, што емо видили и чули. Такав | расположај душе је опет најприличнији за индиФерентизам, а гдекада баш и за отворену индигнацију. Нама је чисто криво, што су нам се осећаји заман узбуркали, а нема онога, који ће их разумно повести, да се око једнога предмета савију.

Према овоме ја држим, да је најбитнија махна овоме комаду башта — да речем — лирска китњастост у сликама. То му је најзамашнији приговор са драматуршке стране, а тојеи онај сугешив ушовиз, у ком се цео комад креће. да то су и они прави драмеки карактери неизведени и недовршени; за то и радња застаје; за то је она пуна спонтанитета без велике психолошке евезе; п за то цео комад нема оне праве органске целине. Песник се — по својој лирској природи — заљубио у те шарене слике, па је њих дигао нада све. Његова лака машта скакала, је од предмета до предмета ; његов индивидуалан укус и осећај застао је час на овом, час на оном појаву из народа, па је тако заишао, док није прави пут померио. Да је драматеком збиљом и мирноћом захватио ма и у најужи круг права, пуна живота; да је остао при Јоци и Анти, Кати и Вати, Смиљани пи Раду, при чивуту и, може бити, још којој особи маркантнијег карактера (као штафажи): могао је бар њих лепо и до крајности извести, те место сентименталних слика и диалога створити пред нама живу, истиниту, природом и приликама мотивовану радњу са ујамченим и уметничким успехом. Овако су и ти главни, баш згодно одабрани елементи 0стали слаби и бледи; палипоред побочних слика Стевана пивара, Јованке, Јуле, Марине, Илије пастира и т. д. као у засенак, а радња постала тако растрзана, развучена и испресецена, да јој је тешко ухватити природних психолошких прелаза и правога континуитета. Та махна истиче се јошјаче тиме, што је у томе комаду толико песама — дакле опет лирског елемента, би еметале евакој, а камо ли овако слабој радњи, | еве да су и најудесније. (Свршиће све.)

# (Народно позориште у Београду) У народ. позоришту у Београду, од како се после рат: |

да |.

ПОЗОРИШТЕ.

# (Позоришне представе у Крагујевцу г. 1836.) (0 тим позоришним представама, под управом ЈоакимаВујића, наводимо, по причању Сретена Поповића, ово: Напред у дворани седели су е кнезом Милошем и његовом породицом на втолицама дворници, а од осталога света нешто је седело на клуџама, а нешто је стајало. Кнез је за време представе пушио на чибуку и пио каву ; али му је певање тако у души било, да му се увек морала, отпевати по која песма, ма је у представљеном комаду и не било. Оркестар је састављала војна евирка под управом познатог, онда првог и јединог у Србији капелника, Шлезингера, који је све пееме, што их је чуо, стављао у писмене знаке (ноте) за своје свираче. Сретен Поповић предњачио је обично у певању ; али како пије познавао ноте; па му се једном деси неприлика, да није погодио висину гласа, Шлезингер му шапне: „Мало више!“ Сретен опет не погоди, а пошто и на другу опомену, због промуклости није могао потребном висином почети,то му гласно одговори: „Не могу више!“ — Кнез Милош ће на то смешећи се довикнути Шлезингеру: „Па не дирај дете! Видиш, да не може!“

Гардеробу за шпанско одело дао је Јоаким Вујић правитиу Крагујевцу о кнежевом трошку код некаквог кројача, а рачуне исплаћивао је државни благајник Јакшић. Другог одела европског, Фракова и капута, није било, а ондашње српеко одело п свереквизите екупљао је обично Сретен Поповић од грађана, а пратио га увек кнежев момак Енићанин. Била та реквизита хаљине, злато, бисер, драго камење или ма какав накит — све се то драговољно давало.

# (Глумац Лео.) Глумац Лео буде једном од публике изазван, али њему се учини, да није заслужио, да му се ташие и да га изазивају, јер није онако приказао своју улогу као што би ваљало и као што је он умео. С тога, кад је изишао на позорницу, поклони се, подигне очи к небу, склопи руке и рече: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине !“

# (Нова русна опера.) У Москви се први пут певала нова опера: „Уријељ Акоста“ коју је саставила удовица рускога компонисте Сјерова. Либрето је удешен по драми гуцковљевој, само је промењен свршетак.

# (Ернесто Роси.) Чувени талијански трагед

о 5 а ке Па о Роси приказивао је недавно први пут у 4 чина, се певањем, од Илије Округића Срем- - ~ ПРВУ ЈА 58 КА па. 27 че рат 62 пенезетра Ио Цезар 09 Ба. грао је краљевског потпоручника у шаљивој зана.“ Драма у 5 чинова, од Пек оара __уштри истога наслова од К. Гуцкова. Постигао Па — : – | У (је леп успех, ма да не зна добро немачкога, петак 27. децембра: „Ђурађ Бранновић.“ Траге- 7 еочка. | Лија у 5 чинова, написао К. Оберњик, пева и за сртеку позорницу удесио Ј. Ђорђевић. |

Издаје управа српског народног позоришта,