Позориште

—возерљ У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 2. ЈАНУАРА 1886, го-о<>—

о 6 7 –—~—_

+ РОДИНА Џо

(а ПИ

)3(Е

ШЕЋ

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излази за време бављења позоришне друживе у Н. Саду дан пур на по табака. — Стоји за Нови

свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца појеСад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

О МАХНАМА

Многи су писци писали до сада о махнама и недостатцима глумачким ; изнели су огледало, које заиста у немилом облику представља глумцима слике њихове.

Тако н. пр. Гете вели о глумцима; „Много сетовори о позоришту, али ко сам није суделовао у њему, тај га не може себи представити. Како глумци себе потпуно не познају, како свој занат врше без размишљања, како су им захтевања бескрајна: о томе људи немају појма. Сваки од њих хоће не само да је први, него и једини; сваки би хтео, да све друге искључи, а не види, да с њима заједно једва нешто може да изврши; сваки мисли, да је за чудо оригиналан, а овамо је неспособан да се нађе у нечему, што је изван онога, што је обично; при том га непрекидно мори некакав немир за оним, што је ново. О каквом жестином напада један на другога, и само најниже самољубље, најнеограниченије користољубље држи их у заједници. О међусобном лепом понашању нема ни разговора; вечито неповерење потхрањује се подмуклошћу и ерамним говором: ко не живи неваљало, тај живи будаласто. Сваки ти то тражи некакво право на безусловно поштовање, сваки је осетљив према најмањем прекору. Све је он то п сам боље знао. Па за штоје дакле увек противно радиог Увек у новчаној неприлици и увек без поверења, чини се, као да се ни од чега толико не плаше, као од разума и доброга укуса и као да ништа толико не траже да одрже, као господарско право своје личне самовоље.“

Ко не ће признати, да је Гете написао | ци

ГЛУМАЧКИМ.

ове речи из свог рођеног искуства, које га је с глумцима често у сукоб доводило

Али, нека наши глумци и нису овакп, нека је у овим и подобним оценама доста жучи и претераности — опет се мора признати, да у њима има и доста умеснога прекора, да има доста пи истине. Према томе од преке је потребе, да глумци сами на себе обрате већу пажњу, да се отресу рђавих навика, да се потпуно посвете позоришту, да с пуном, одушевљеном љубављу обгрле уметност, пи да поступно, поправљајући публику, поправљају и усавршују себе. Само тако прославиће се тај истини посвећени храм, коме су се и сами посветили, да у њему потхрањују вечити пламен љубави према свему, што је лепо, племенито и узвишено.

Да је то тешка борба, о томе не сумња нико, ко познаје глумачки темпераменат и живот, али баш у такој тешкоћи је заслуга и врлина. Што се лако постизава, нема никакве вредности у нашим очима. „И сама дуга“, вели Гете, „појављује се на тамној основи, па тако се исто и најлеште шаре нашега живота појављују на тамној основи; тако се исто морају капље показати кад треба да се усхитимо.“ Уметност је вечна, а живот кратак, До ње се само се муком долази. Бисер се не налази |на површини морској. А ко себе побеђује, тај, тако рећи, побеђује свет. Па зар глумац с позорнице не влада светом 2

Осим споменутих махна имају глумци једну, често веома непријатну махну, а та је, што радо „екстемпоришу“ на позорниНарочито у шаљивим улогама некима,