Позориште

6

~ 359

ел

— боја 6 сробеој—

је и срце п душа, ако могу кога из публике да исмеју или да наруже. Уплетањем својих мисли и досетака у драмско дело чине две погрешке: једну, што самоме писцу подмећу оне мисли, којих бп се некп често морао стидети, а другу, што вређају своје суграђане начином недозвољеним, за вештака недостојним.

Колико је могао п смео ппсац изложити презрењу пли исмејавању ову или ону слабост људску у ошште, он је то учинио начином невредљивим, придржавајући се прописаних граница у томе. Па кад писац износи узоре, клонећи се сваке увреде појединаца, с каквим правом сме тлумацвређати овота или онога е поворницег

Позориште треба да је глумцу светиња у сваком погледу. Чист од сваке

мржње п освете према појединцима, прави глумац ступа на позорницу као учитељ и поправљач својих суграђана увек е туђим, пречишћеним, идејалним осећајима; он излази на позорницу, на то светилиште, да нам из њега тумачи и црта слике необичне, дивне, божанствене, а не да нам се наруга, да нас окаља и презрењу извргне, да нас од позоришта одврати и срце нам напоји горчином према уметности.

Глумци, дакле, ваља да се клоне навике, која не служи на част ни њима ни позоришту, која песништво тужно свлачи с његове висине у низину, па ће публика, радо подносити неке њихове необичне осо-

бине, знајући, да су оне неразлучне од по-

језије њихова живота. (Свршиће се.)

листићи,

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(Наши сељани. Позоришна, игра из народног живота, с певањем, у три чина написао Мита Поповић, музика од Ј. Пачуа.) (Свршетак.)

Осим ових чисто драматуршких погрешака и њихових наравних последица имају „Наши сељани“ и махна друге врсте.

Најглавније су оне, што су потекле из непознавања народа; — што дакле греше против истине и верноети у карактерима и ситуацијама. Ко хоће да црта народ, морао му је загледати до у дубину душе његове, па и кад га идеалише или карикпра — уметничке дели ради — не сме прећи неке извесне границе, те истину за собом оставити. И идеалисање и карикирање мора се опет оснивати на потпуном познавању навика, назора, осећаја, језика и васколике нарави народа, и мора се по тој парадигми равнати. Штогод се на други начин изведе, што је наметнуто, туђе, позајмљено, страно или искварено и лажно, то се тако и прима, те не може имати успеха.

Да нам песник није познавао народ доу дно његове душе, види се из више примера. Ни главне особе нису цртане према правој нарави наших сељана, а међу побочним карактерима и ситуацијама — у епизодама — је толико страног и за нас непојмљивог, да човек мора помислити на туђе узоре или на машту. Ни Јоца ни Анта, ни Ката ни Вата, ни Смиљана ни Раде нису са-

свим чисти и без туђинских атрибута. И ако су,! по главним потезима, баш прави ерпеки типови, |нити другим призором,

Ф

по осеке цртица њиховог начина и њиховог делања није сродна нашим сељачким назорима и навикама, те према томе кадшто покажу или учине и оно, што је нама страно. У побочним особама и сутуацијама — у правим епизодама — има тога још много више, и човек чисто незна, хоће ли ту погрешку песникову приписати његовом непознавању народа, или и опет оној страсти, да шареним сликама попуни празнине.

Још се већма истиче та погрешка у дикцији. Не верујем, да писац баш ни толико није познавао народа, да је у дикцији могао таке погрешке чинити, него све миелим, да је то онај исти „Ебећ дер ђбзео Тћаф“ који је писца и иначе завео, т.ј. његова песничка природа. У свакој речи истиче се лирски пшесник, и место простака газде, место сеоске жене, место пастира, место безазлене девојке, говори нам са позорнице Мита Поповић у свом лирском језику; у свом китњастом начину. Кадгод тако што чујемо, ми се освестимо, и сва нас илузија прође.

ИМ са позоришно-техничке стране има замерака. Било би од много већег позоришног ефекта, да је н. пр. Раде банчио у крчми, али ипак на доглед својих честитих родитеља. Тај би призор био и истинитији И савршенији, него она гунгула у соби Јоциној. И добош је на позорници неумесно и почетничко срество за ефекат — и ако је већ употребљено у етраној литератури — па би се слободно могао замеили би се могао само

ен