Позориште

+

+

— бој 4

ес Ој иај—

наговеетити. Штрбецање и срицање Јованкино | не бих морао ни споменути, јер сва та епизода излишна.

Може бити да би сејош нашло погрешака. ове или оне врсте, али поред свега тога остају

„Наши сељани“ и опет посао, који има својих врлина и лепота, и кога наша сиромашна драмека с литература не сме и не може ласно одбацити. У „Нашим сељанима“ је језгра доста здрава, а

тенденција морална, чиста и снажна. И ако је погдешто замотано, замршено, бледо и непотпуно, опет ма из дадека — видимо, у чему грешимо, и како би нам се ваљало поправити. Слика чивутина, слика Анте, Јоце и т. д. остаће сваком у успомени, и гдегод се стеку сличне прилике, изаћи ће му пред душевне очи. И ако те слике нису са свим савршене, опет нас наличношћу подсећају на појаве, које се сваки дан понављају, и које ће се у нас још дуго понављати. Тиме нам онда служе као живи пример, и утичу на нас непосредно.

( тога ја не бих саветовао, да се овај комад брише из репертоара наше позорнице. Он ћеи у овом облику имати увек своју благодарну публику; он ће и овако несавршен благотворно дејствовати на неке делове нашега народа, а то је довољно — особито кад се помисли, да смо ми у том смеру прави сиротани, Ако би још писац вољан био, да праву и здраву језгру одели, изљушти и боље обради; да прегоре оне шарене наките и онај телеј, што без цели заслепљује; ако би још писац знао сузбити своју лирску природу — свој индивудуалитет — те пустити праве сељане, да на позорници говоре и творе: онда бих ја први био, који би ту позоришну игру поздравио — ако не у литератури, оно бар на позорници — са искреном добродошлицом. Не хтене ли то овом приликом, нека му ови моји приговори не буду тешки, него нека му елуже као наговеет за даље дељање у том смеру. Што овај мах није са свим успело, може бити, да ће други пут, особито ако буде воље за даљи труд и дубљу студију и драмске појезије и народа.

Што се саме представе тиче, ја сам мало у неприлици. Не познајем особље, а нисам рад, да из једне представе прпим свој суд. Толико смем рећи, да представљачи нису комаду тикодили. Беше их, шта више, и таких, који су својом игром загладили по гдекоје неконвенијенције, које би се иначе јаче истакле.

Ни певање није сахранило композицију. Ако се местимице није допало, више је кривице или композитерове или ауторове, него екзекутаната. Шта више, изгледало је, да и радња и певачи стењу под притиском оних силних монотоних, тдекада неприличних, а готово све из једног мотива изведених песама.

(Свосна лола) Позоришна игра у 3 чина,

држим, да је с певањем, написао Е. Тот, превео и за српску

позорницу удесио (С. Дескашев, музика од Д. Јенка.

„Сеоска лола“ одомаћила се већи у нашем српском народном позоришту: приказана је. досад више путап у Н. Саду и по другим меетима. Шта више прилике је било, те смо гледали ту | „лолу“ и од чланова једног маленог приватног позоришног друштва.

Није, рекли бисмо, „Сеоска лола“ сама по "себи, а особито не они многи призори свађе, вике, гушања, задобили српску публику, колико песма и свирка у тој позоришној игри. У ошште уверили смо се, да глума певањем привлачи публику више него друга која; ако је певање поред тога још и лепо — тим више.

Позоришна игра ова пуна је живих призора; да кажемо и сувише живих, јер долази и до гуше. дар баш мора тога толико бити Метина из мађарског је живота „Сеоска лола“, ал опет зато гушање сваки час — није лепо нигде па ни на даскама.

„Сеоска лола“ пропраћена је већ више пута кроз редове овога листа, зато се и не упуштамо у оцену дела самог, наведосмо једно само, чему би се лако дало доскочити.

Приказ глумачки у целини није био баш особит у недељу 29. децембра 1885. Узрок је томе у новијим и млађим члановима друштва позоришног. Од старих приказавача било је њих само троје, а сви други приказивали су — код нас бар — први пут своје улоге. За старе можемо рећи, да су се одржали потпуно на пређалшњој висини, а особито г. Добриновић; Н његово „ево виш овде баш ту сам стајао и т,д.“ не оте му нико. Г. Марковић био је добар, само као да није био потпуно при гласу. Кад би приказ новајлија мало оштрије на око узели, имали би смо многу рећи, можда коју и горку, можда

уму, да је сваки почетак тежак, па тиме правдамо приказ г. Милојевића, г. Турћевића, од кога, смо се више чему надали, а особито правдамо игру гђе С. Бркићеве, а оправдаћемо и предетаву осталих приказивача. Гђца 1. Хаџићева приказала, је Јелку и вољно и несташно, но поред воље треба за Јелку и другог гласа: али томе није гђца Хаџићева крива. Гђца М. Максимовићева лепо се показала, а особито у милим и благим погледима; онаки погледи доиста могу поправити и већег лолу од Стеве. Г. Банић, судећи по циганину, има изгледа, да ће се дотерати временом ва доброга глумца.

Публике је било доста. С.

би се и побркали с киме! Међу тим имамо на

Издаје управа врпеког народног позоришта,