Позориште

—боонјљ 11 срсољеј—

вају ; али ако је ситуација жалостива, попуштају нам сузне жљезде, и ми се онда налазимо у сред „трогателних“ положаја, у вртлогу већином незаслужене су лбе. И да Вилбрандт није „Фабрицијусовој ћерци“ дао и пеихолошког развитка, имали бисмо Раупахову или Бирх- Прајсеркину | глуму пред собом. Али онје то учинио, и тако је спасао судбу своје глуме. Немамо више ништа да кажемо, осим коју о приказу глумачком. Тај је заслужио свако признање. Гђа Вујићка (Агата) играла је пзврено; оне две године отсуства од позорнице добротворно ву утицале на глумовање њено. Она се одморила, прибрала и сад је заиста права глумица. Г. Ружић (Фабрицијус) потресао нам је сваки живац; он је остварио песникову замисао, и додао је свом уметничком венцу листић више, Гђа Ружићка (Ида) приказала је своју улогу заиста са оним трагичким начином, који задобија за себе. Ваља нам споменути још и то, да је појава њена одговарала, појму о лепој певачици, и да примедбе Ролфове и судијине нису

_биле тек позоришне речи. Г. Миљковића (Роло)

видесмо први пут на нашој позорници у већој улози. Појава му је симпатичка и лепа, а игра му је била елегантна. У њему видимо глумца, који оправдава добар глас о ееби. Гђа Добриновићка (Волмутовица) у својој улози свагда је изврена глумица; у улогама те врсте нема јој пара. Шта може добар глумац од споредне улоге да учини, показао је г. Добриновић (Демлер). Та улога у рукама слабог глумца била би несносна; у његовим рукама била је не мож боље бити. Један пријатељ, који је седео близу мене, запитао ме је озбиљно, је ли г. Добриновић запста био надеран 2 И остали приказивачи дадоше себи труда, да истакну глуму у лепом сјају. Споменућемо још малу С. Седмакову, која је

као дилетанткиња по могућству чинила своје.

| М. 6.

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У ЗАГРЕБУ.

(Први нонцерат нонтеса Ферари Д' днијепо. „Провинцијална.“) Први концерат грофица Ферари Д' Окијепо у народном земаљском позоришту успео је уметнички управо сјајно. Обе даме доказаше, да су виртуозкиње, те умеше гласовиру, том сухопарном инструменту, удахнути живота. И њихова техничка вештина равна је уметничком дару, па ако још споменемо, како умеју изврено

заједно свирати, може се њихов успех потпуно ехватити

Између друге и треће тачке програма приказивала се нова ттаљива, игра: „ЛГровинцијалка“, у 1 чину, од слављеног руског романо-писца. И. Тургењева.

Шта у Русији значи провинцијалка, то ће наши читаоци знати из оних мајсторских пртања

карактера у романима и приповеткама руских народних писаца, а особито из извреног карактерног романа кнеза Мешчерског: „Жене петроградеког друштва. « „Џровинцијалка“ је у модерној Русији особит појам. Све што је лепо, има духа и новаца, а и који немају духа, а желели би да стеку новаца: јуре у велики „град каменитих палача“ — да тамо или уживају или отледају срећу — или да постигну и једно и друго. Често постигну, а још чешће непоститну, те се упропасте; али то не одвраћа оне друге хиљаде да живе ва — Петроградом, који је лети пуст, а зими необично живахан, ма да је зима обично тако јака, да леп опада са кућа!

Али и јесте леп тај створ Петра Великог, Пјећера како га народ зове. Џа није чудо, да и лепа провинцијалка Доротеа (тђа РајковићкаДимитријевићка) у 28. години, жели да дође у Петроград. Али каког Њезин муж Блинов, 'тг. Сајевић) окружни чиновник, у години 18., и не сања о том — што није могуће. Доротеји је ужасно дуго време, те јој је за невољу добро дошло и неспретно удварање Мише (госи. Фрајденрајх) неискуена младића од 19 година. У том се пријави гроф Лубин (г. Мандровић), код чије је матере Доротеа одрасла. Гроф јој је пре 12 година писао и једно љубавно писмо и то писмо Доротеа негде чува. Одмах удеси своју основу да — грофу заврти мозак, те да га склони, да поради, како би њезин муж дошао у Петроград. Доброћудноме мужу није по вољи, да му гроф дође у кућу, — а кад је грофов лакај дошао да га позове грофу, Доротеа каже лакају, нека гроф посети њих, јер њезин муж има посла. Муж се мрроди, али се ипак у свем „блаже ва женом.“

Дође гроф. Он скоро и не опажа Доротеје и она тек мора, да га опомене на — младе године. Гроф не би бло галантан као што јесте да се њезиној љубазности не одазове. Док он са Блиновом у његовој соби расправља његове послове, Доротеа удеси цео план. Мишу наговори,

да њезина мужа ма како забави — док се она по-

разговори са грофом. Миша тога, некако не може да појми, али ће ипак учинити, само нека Доротеа „на њега не заборави.“ Сад тек наста „женска, игра.“ Доротеа силом заустави грофа на ручку, а мужу рекне, да га нешто „Миша треба.“ Муж се заустеже, али ипак оде. Доротеа, са правом кокетеријом, занесе грофа. Он трчи кући, да јој донесе „једну његову композицију“. Међу тим се муж враћа, Доротеа -га шаље, да иде, „ако хоће, да дође у Петроград“. Муж нерадо би оставио жену на само се грофом, управо не ће, али чим угледа грофа да се приближује, брзо оде у своју собу. (Свршиће се.)

Издаје управа српског народног позоришта.

Ер

а Е

нота,

као У ето КУ