Позориште

роса У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ

5. ЈАНУАРА 1886, оо-о-=>—

пр фе--

4 ТОДИНА 1]. •

+ фр +

ЈУ||

вв

+ Воја = еф

ТТ

|||

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излази за време бављења позоришне друживе у Н. Саду дан пут на по табака. — Стоји за Нови

свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по јеСад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

О ГЛУМЦИМА.

Не ћемо говорити о обичним глумцима и о почетницима. Они се морају најпре попети на висину, па да буду достојни, да им се поклони потпуна пажња.

Глумци првога реда п песници стоје на извесној висини, као даровита чеда природина, само супм различити путеви, којима долазе до те висине.

И једни и други живе у невидљивом идејалном свету, и једни и други троше се

живим огњем, бујним пламеном раздраж- |

љива ерца, само с том разликом, што глум-

|гуши га,

вога вештака, показује се тај дух у свом сјају, у свом величанству.

Ето, примера ради, навешћемо како представља у најновије доба чувени вештак Ернесто Роси шекеппровог Отела.

Мирноћа и ласкава нежност у почетку, потмула, далека грмљавина кад му Брабанцио прети клетвом: ,„Дездемона ће преварпти Отела, као што је преварила и оца свога“, усхит при доласку на Кипар, тихи "прелази у сумњу, док га Фурија љубоморе

|не зграби са свим у своје канџе, дави га, стегне му срце, да не може да

ци песниковим идејалима дају живота У“ дахне, па, како Роси онда застане, те по-

еменим, живим говором п другим знацима окретнога тела, што их по песниковом 0блику тумаче, попуњују, оживљују.

Шта вреди жива реч, познато је свакоме: она се нигде тако јасно не показује као на позорници у представама оних чудноватих слика, које ствара песников дух у часу свога одушевљења у небесном, идејалном свету. Џа као што праву уметност у опште само научена и вештачка, глава може разумети п оценити, тако и оне песникове слике може само сродан му дух глумчев замислити, својим духом задахнути, својим животом оживети. Колико губи н. пр. и најлепша композиција у мувици, ако оно узвишено осећање не задахне певачица својим духом, ако му од свога жара не позајми топлоте, ако га не оживотвориг Шекспирова су дела бесмртна, али им дубину схваћа само мудра глава, само велики глумац. У књизи је шекспиров дух на многим местима само шекепирова сенка, а на позорници, у особи пра-

| следњим ужасним напором хвата се у ко"штац са бесом, који му рије у грудима, па како обезумљен свети се гушањем — како је све то Роси изводио, развијао од призора до призора, како је ту идилска мир'ноћа из тиха, природно, не скоком нарасла као бесни вихар — како шикћу гује љубо-

море — док није ужас, страст се навршила — којој падоше три жртве!

Ни часа није, а да Роси не мери уметнички улоге своје. Већ мислиш, да је бес изгорео, да се страст већ притајала, кад оно Отело, сав задуван, суне са кревета већ удављене Дездемоне. Не, Роси надмаша све предходне призоре обезумљене крвничке страсти последњим призором, у ком нам слика како Отело убија Јага, а после и себе, те тиме покаје дело своје. Тај последњи призор росијев трагедија је у трагедији.

Роси умире као Отело пошто је сам себе ранио у врат, те се пуним напором херкулскога тела довукао још до постеље

–-