Позориште

гес У НОВОМЕ САДУ У ПОНЕДЕОНИК 6. ЈАНУАРА 1886, со

ПА

о пе

РЕН

Јо

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Брр

о 6

Мо

пр

7-2 ). 5

вв

ПТ Ћ

Излази за време бављења позоришне друживе у Н. Саду дан пут на по табака. — Стоји за Нови

свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по јеСад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

Промените му дакле такво небо, па сте му одузели најглавнији услов његова живота, „деградовалисте“ га до обичног надничара, који знојем лица свога завлужује свој свакидањи хлеб, а такав је за вештину после изгубљен.

Џа ко не би водио рачуна о томе2

Да би се дакле глумци одржали на висини свога одушевљења према позоришту, да би им се очувала потребна воља и љубав за рад и вештину, треба им ту љубав, то одушевљење подетицати евима, могућим средствима.

Тако н. пр. ако је глумац сјајно одиграо своју улогу, онда, осим уобичајеног пљескања и изазивања на позорницу, нека му још и критика јавно призна труд и таленат, разлажући тешкоћу предетављене улоге, разумевање пишчеве мисли, дубину осећаја, и т. д. То ћемип почетницима и публици е научног гледишта бити од велике користи. Ако се каква прљава рука случајно дотакла глумчеве светле, осетљиве стране, ваља глумца јавним заузимањем бранити и заслужен му венац При знати.

То је у толико више нужно што је јавно одобравање или неодобравање публике у позоришту ретко кад меродавно. Оно је понајвише неосновано, ћудљиво и превртљиво, као што је већином и сама публика.

Какав се опак укус у позоришту под утицајем публике развија, доказала нам је историја у других народа.

О каквом племенитом правцу не може ту бити ни говора.

т-

О ГЛУМЦИМА.

(Наставак.)

Тако су сен. пр. у бечком позоришту и у самој години 11752. пљескањем публике поздрављале већином најлуђе лакрдије у непристојном и неуглађеном екстемпорисању, док их те године царица Марија, Терезија није забранила најстрожијим законом. Први преступ казнио се опоменом, други затвором од четрнаест дана, а трећи затвором у граду до смрти.

На суд већине публике не треба да се обзире извретан глумац, а најмање онда, кад му хвалом обасипа оно, што њему годи.

Тако велпи г Гете: „На њен (публичин) суд и укус треба се толико обзирати, колико на суд гостију приликом какве гозбе. Гости, који устану од стола, имају после |на сваком јелу по нешто да поправе; шта више, ако их на дому чујемо беседити, онда им је једва појмљиво, како су могли издржати онаку невољу.“

Па ко Ке други ту изрећи правичан суд, ако, не разумна и неподмитљива, критика 2

„Покуда, коју изрекне разуман човек“, — вели Шекспир глумцима — „мора у вашој оцени претегнути пуно позориште других незналица“.

Још кад узмемо у обзир, како је у глумаца и посмртна слава, тај ошшти покретач људскога рада на велика, племенита, узвишена дела, — незахвална, да не речем ништавна, и какав им је незахвалан, положај у држави: онда их заиста морамо сажаљевати.

За живота може се свет глумцу ди-

вити, може га преузносити, може му слава