Позориште

= -1а

име пропосити од једнога краја света до другога — после емрти остаје му само празно име, као празна лубања, која је некада чуда стварала. Његова жива реч, којом нас је заносио, потресао, очарао прозујала је, па је изумрла у оном тревутку. Ко ће нам је опет нашем уху поновити, каквом ће те је вештином опет ожшвити, не онако, као што је најновији проналазак понавља, већ попраћену мимиком п пуним осећањем 2 Глумчева мимика произведена духом у часу одушевљења,

која пас је потресла било у емеху пну

туди или ужасу, остаје само нама у памети, да је после е нама за навек нестане, нити ће их моћи икаква сила потомству сачувати.

Ето, за какву се славу отимају глумди, каквој машти жртвују цео свој живот, сву своју угодност, све своје бриге и сва

13 4 .абовј—

напрезања! Док на против песникова дела прелазе од рода на род.

(О њиховом жалосном положају у држави веома умесно вели Е. Девријен: „Положај драмскога вештака једини је у држави, ком је стручно образовање закраћено, чије самоуко васпитање зависи од сретних или несретних околности. Он пити има у држави нити у грађанском друштву приповнатог, часног положаја. Овде се од њега иште, да служи највишој мети људској, на против већи део људи иште од њега, да робује најнижем захтеву, прекраћивању времена. Тако је глумац стављен на раскреницу, да тежи за хвалом већине и одобравањем јако образоване мањине; јер је јавна критика покварена, па је мо|ра или поткупишити или се св њом задо| вољити“.

(Наставиће се.)

ЛИСТИЋИ.

СРИСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Стрелан. Драматски спев у пет чинова, написао Фридрих Халм, превео Јован Грчић.) (Свршетак.)

Према овоме ми се из свега срца радујемо, што је Халмов „ифецег“ пренесени у нашу литературу и на нашу позорницу, те не можемо довољно да захвалимо г. Грчићу на њетовом труду.

Та озахвала је тим искренија, што је г. Грчић преводом својим показао и вољу и ве штину. да преводе се обично вели, да су наличе од оригинала –- као оно наличе у тапета ; али овај превод заслужује бољег упоређења. И ако невидимо Халма у свом сјају своме, видимо га ипак у лепом етајаћем руху, које га ништа није прерушило, и које му стоји, као да је зањ кројено.

Џа баш за љубав те лепоте у целини ради смо да подсетимо на погдекоје пегице може бити за други пут. На лепом и чистом лицу види се и вајмања пегица, и баш ту нам највише смета.

Ми нпемо за јамбе у овој врети појезије, а особито са једносложним окончењем. То је тешка стопа за тако лаке ствари, а тешка, претешка за тлумца. Ми смо приметили, да су ту

|тешкоћу осетиле и најбоље наше глумачке снаге. Стих: К' восак меко да је жељезо“ — не одговара никојим законима.

| У иначе лепом и чистом језику; у китњастом, лаком и песничком стилу налази се по где где која омања погрешка и нескладност. Већ за наслов не бисмо прионули за реч „Отрелан“. То је неспретан артефакт, ништа не означује, а |мушког је рода. Не можемо у овај мах наћи | праву реч за „МИ епет“, али би боље одговарало и самом појму немачкоми замисли песниковој, |да се н. пр. рече: „Муња“, „Кремен!“ „Киви | огањ“, или тако што. Кад би се боље промислило, нашла би се јамачно и згоднија реч. — Погрешно су преведени и „срам“ као Зећавде, унедуг“ као Џазећша и још неки други изрази.

Праве омашке против језика учинио је преводилац у неколико прилика. Има н. пр. „сво“ место „све“; „боле“, место ,„ боли ону (брег), место „уз“ (брег); „са зором“ (кренуо), место „зором“ (кренуо); „намазати са масти и водицом“ ,меето самога инструментала, „кукавица тај“ место (обичнијег) „кукавица ти“, „женскиње“ | (со) место женскиња. Има речи као што је о „хаснити“, „кадар“; а има и меша вина у наречју и правопису. које се не даду оправдати. Тако н. пр. наилазимо на јужно наречје у речима биљега пи зађевица (без прозо-