Позориште

ге -о»»> У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 9. ЈАНУАРА 1886, согољо—

Бе па

# ТОДИНА 1.

Ра А

ИЈУЈЕ

еј

» БРОЈЕ.

| Пан 2 и

бУ

ШТЋ

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излази за време бављења позоришне друживе у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-

дан пут на по табака.

— Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

3 БОРЦИМА.

(Наставак.)

Али још нешто ваља имати на уму. Колики је пут кроз живот, кроз школу до вештине, до величине: Колико их је на том путу изнемогло, колико је њих машта о себи преварила, колико их је место светлости тама покрила!

Од првог нееигурног корака на даскама са зебњом и надом, па до првога пљескања — колики низ патње, будних ноћи, горкога искуства, размишљања и обмане !

Уметност ствара веџбање, школа, наука. Познавање света таленат не доноси са собом; оно се мора прибавити и таленту придружити, а без познавања света таленту су савезана крила. Молијер, Талма, Лекен, Брокман, Девријен, Шредер, Флек, Шчепкин, Кин, Лендваји, Егреши, Сентпетери — и многи п многи други оставише своја имена у повееници иозоришног света колико даром толико и трудом иестрајним.

Према свему, што до сада рекосмо, грех би био одузети глумцима и ону малу, слабу духовну храну, коју налазе у похвали нашој и у нашем пљескању. Али нам не треба сметати е ума, да јеу томе пужна мера више него и у којој другој класи људи. Прекомерна, пристрасна хвала, заноси често п веома одличне глумце у сањарије о себи, у прецењивање својих способности — а то их увек у напретку оназађује.

Критика, дакле, нека им не прећуткује ни њихове веће погрешке. „Прави уметник,“ — вели Лесинг — „и не верује, да његово савршенство увиђамо и осећамо, ма колико о томе викали — док

не опази, да пмамо п за његове слабости очију и осећања. Он се руга у себи сваком неограниченом чуђењу, п дражи гам сама похвала онога, о коме зна, да иман петље, да га куди.“

Зазпрање од таког строгог, али праведног суда не ће им допустити, да летимице пређу преко неких особина у драмском карактеру, без дубљег испитивања, без дужег веџбања , ослањајући се на свој, тобоже, припознати таленат, као што је чинио пи славно познати глумац Карло Девријен. Кад је н. пр. немачка публика могла некад показати знаке свога негодовања Флеку, оном Феномену на позорници, а да шта остаје за друге обичне глумце 7 Тако нам прича о њему Девријен, да је једном у улози Карла Мора, зловољан, што му прва појава не нађе довољно похвале, тако равнодушно, тако немарљиво представљао, да је публика најпре почела гунђати, а после јавно звиждати и лупати. Флек, изненађен таквим поступком гледалаца, ступи један корак напред к лампама, и погледа чудноватим, огњевитим оком преко партера.

Све умуче. Један очевидац вели: да му је од тога погледа стало дисање, а публика се сва уздрхтала. За тим Флек корачи натраг, и са промењеном од један пут природом у својој улози настави представљање с таком силом заношљивог огња, да се и онџп, који му се најпажљивије чуђаху, не могоше опоменути подобног утиска, и да је у публици допадање било дотерало до правог беснила.

Мањим погрешкама глумчевим кри-