Позориште

| :

се

се 22

а пања а

едаебоој—

тика већ гледа кроз прете. Само ћутање | о таквим слабим странама упућује глумца, да на себе боље мотри, да оне сцене боље проучава. 'Го чине ваљани критичари с тога, што штеде осетљивост глумачку.

Има једна слабост у глумаца у 61 ште, да се радо отимају за важније, 75 јалне улоге, те с тога често досађују управи жалбама, што им се ова или она улога није дала. Истом, што су неки престали били аутомати на позорници, а већ

траже, да без крила узлете небу подјца, облаке.

„Нико не ће да је сенка,“ —- вели Берне. — „Зле су последице, кад се по-

зоришним представама не управља монархично. Глумце, који хоће да светле онде, где не сме да буде, ваља силом ставити

а ин АНАН па а НЕ И ИЕ

у закутак.“ Ту сена управу највећма напада, што овој или оној глумици, овом или 0ном глумцу, као млађој снази, не ће да повери такве улоге. „Боји се,“ веле они, „да пе помрачимо прваке и да им пре времена не отмемо лавров венац.“ По што пм се чини, да је свачијем оку онде хоризонат, где се њиховом указује, мисле, да је до праве уметности само толико, колико је од воље до рада.

Опште је мишљење стручних зналада и у томе почетници морају „учити, да пливају без воде.“ Прави таленат не може остати сакривен Оистромоку позоришног управљача, па тај га запста не ће забацити, макар колико викала публика, што га је пустио без једрила на сиње море уметности.

Али се управљачу ваља поверити.

(Наставиће се.)

др 4 —————————-

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ, |

(Дебора. Позоришна игра у 4 чина, написао Мозентал, превео Н. В. Ђорић. — У Новоме Саду први пут приказана 4. јануара 0. Г.)

Верозаконске заблуде и Фанатизам имају

велику снагу. Њихова моћ овлада целом приро-|

дом људском, и устаје често против најбитнијих интереса, против најоснованијих разлога, и про- | тив најјачих, природних осећаја човека. Гдетод се то двоје сукоби, настане тешка борба.

Таки сукоб изабрао је и Мозентал за драмску обраду. С једне стране је верозаконски Фа-

натизам и мржња затуцаних старовера католика |

и Јевреја, а с друге опет велика мисао о једнакости свију људи, и свемоћни осећај чисте, безобзирне љубави младих срдаца. То му је основна мисао; то су му полови, око којих се окреће сва радња.

И доиста ти полови нису лоше одабрани. Сукоби те врсте могу бити тако снажни; могу се тако заоштрити и потенцирати, да дође до озбиљних драмских заплета, а по гдекада баш и до трагичних катастрофа. То је, дакле, материјал, који је и са етичке и са уметничке страно и за драму и за трагедију.

Па опет Мозенталова „Дебора“ није ни с једне ни с друге стране достигла висину, која

би јој по природи приличила. Ни етика ни уметнички склоп „Деборе“ не показују Мозентала као песника великих идеја без обзира на успех, него као практична радника на пољу неких интерева — били они оправдани или но. Он је у етици партајиста, а у уметништву за ефекат, па ма и ниже врсте.

Да видимо, је ли то доиста тако.

Дебора и ЈовиФ су носиоци једне идеје, једнога осећаја. Њих је срце научило, да ву сви људи једнаки, — или бар да треба да су једнаки, — али су обоје наишли на препоне, на борбу. У тој борби нису на једнакој висини. ЈовиФ је слаб, поводљив, несталан и за велика дела неспособан; а Дебора је јунак. Јосифово хришћанско и домаће васпитање и његова околина, не дају му, да се узвиси до највиших идеја, а Дебора — кћи равина Давида, члан гоњеног народа и слаба жена — диже се до највиших висина. Она је скроз и скроз Јеврејка, и бан као така страсно и ностајано љуби, радо прегорева, и страда, свесрдно опрашта, и од своје воље пропада — да само друге усрећи. Њена наслеђена природа; њено религиозно и домаће васпитање не допуштају, да икад морално посрне, а Јоси« је представљен као слаба играчка случај и прилика. Тај контраст је тако јаки, да га песник није могао ничим прикрити, и у томе бал лежи