Позориште

веома У НОВОМЕ САДУ У ПЕТАК 10. ЈАНУАРА 1886, о

фер

4 ТОДИНА 1]. +

ево +

Јо

оф 4

+ БИТ.

и фв–

ШТЋ

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излави за време бављења поворишне друживе у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-

дан пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

О ГЛУМЦИМА.

(Свршетак,)

Тако је било и е Богумилом Давизо-ном у почетку његова глумовања, кад му је Лаубе, тадашњи управљач царског дворског позоришта у Бечу, дао малу улогу од неколико листова. „Сад ме упропашћујете с оваком малом удогом,“ –- рекао је Лаубу. „То неколико листова биће ваше лаворике,“ –— одговори му Лаубе. „Ви морате ту улогу представљати,“ Лаубе је боље знао за какве је улоге Давизон, и запсте је у улогама, које му је Лаубе доделио, стекао лепо и чувено име.

И ако свеена позоришна управа такву навалу почетника одбија, опет јој се не може доста препоручити смотреност и озбиљна строгост у томе.

Без поступности нема напредовања ни

у уметности. С тога се саветује почетницима, да се поступно и врло смотрено| од малих, шаљивих улога пењу на висину идејалних улога. Такав метод најбоље од говара томе, да глумац почетник себе усаврши; јер отимање за важне, пдејалне. улоге без претходне дуге спреме показује непознавање самога себе, непознавање важности и дубине мисли у тим улогама, показује лакомислено трчање без истакнуте мете.

У опште се мисли, да је стална глумачка дружина од преке потребе за напредак свакога позоришта.

Нема сумње, да се округлина у представама не да иначе постићи, јер се само у такој дружини могу сви чланови потпуно познати и може се увидети, ко је од њих за какву улогу најбољи, и колики му је круг уметности.

довно поремети цео удешени склоп глумачки према доондашњој природној подели улога.

Таквој сталној дружини, ако су јој само чланови даровити, довољна је ваљана управа, па да позориште процвета.

Па ипак је од неоцењиве користи, да од времена на време даровитији глумци походе друга каква на гласу позоришта ради свога усавршавања. Гледајући како други даровити уметници у једној истој улози са свим другим правцем и начином долазе до кулминације душевних потреса у публици, распламти им се производна сила, распали им се тежња за дубљим испитивањем, за новим стварањем у изразима. Тако постају напреднији, као пламен подетицањем новога горива. Иначе, без оваког полажења у позоришној уметности напреднијих позоришта, привикнути на извесну висину критичара у погледу оцењивања глумачке уметности и претензије у публици, глумци остају донекле обично на једнакој висини своје уметности, покрећући се у истом колу као небесна тела по закону гравитације, и срећа још, ако остану на тој висини, те не почну опадати. Редак је у нас глумац, који ће у таквим приликама напредовати, који ће, гоњен својим талентом, дати гледаоцима више, него што од њега траже. То су само изванредни таленти, који више дају него што се од њих захтева.

У томенас утврђује и Гете, који вели: „Кад прилике уметнику мало помажу, кад опази, да се свет може веома лако задовољити, и да пште само лаку, допадљиву

| Честим мењањем чланова готово се ре- угодну слику: онда би било чудо, ако га

та 4