Позориште

ко

—бе бор 26 4обовј—

угодност и самољубље не би тврдо РА леда да су само они одликовани, с жало код онога, што је од средње вред- таквим глумцима настају обично нове тегоности, била би реткост, ако не бп радије бе и незгоде. Вечито незадовољство са за помодну робу узео у промену новац својом платом и њихове прогресивне преи похвалу, него да пзбере прави пут, који тензије, а поред њих и осталих глумаца, га више или мање води бедном мучеништву.“ охрабрених њиховим примером, доводе у(С тога је увиђавна позоришна управа праву позортшну веома често у неприлику. кад што принуђена, да лабавља нове одли- | Од туда после онолика на силу Бога, чне глумачке енаге, које ће као електрична изнуђена повишавања плате, па од туда поструја потрести цео успаван организам. _|сле, поред опадања позоришних доходака, Шта може један честит и ваљан глу- оне новчане неприлике, које прати неизмац у глумачкој дружини да произведе, ви- бежна катастрофа. дели смо п у нашем позоришту, да не отва- Свега тога не би било, или би у много рамо историју позоришта у других народа. мањој мери било, кад би наше позориште Али е новим глумцима, који немају могло издржавати глумачку школу, али праве, топле љубави према уметности, који онакву, која би му могла дати неколико

само своју рођену корист имају увек пред

| ваљаних глумаца. |

очима, који су тако себични, да једнако |

Али о томе други пут.

ЛИСТИЋИ,

(Дебора позоришна игра у 4 чина, написао. Мозентал превео Н. В. Борић. — (Свршетак.)

Превод „Деборе“ могао би бити много бољи. Стихови су, истина, прилично лаки и течни, али језик и слог не достиже појетску висину оригинала. На више местаје слог са евим туђ, те вређа српско ухо. Највише је погрешака у реду речи.

Има баш и туђих Фраза. „Бог се тобом“ значи у Срба са евим друго нешто, а никада: „Пођи с богом“ или само: „с богом“. „Добри боже“ или „силни боже“ није наш узвик, него немачки, а ми обично у таким приликама велимо: „боже благи“ или „боже свемогући“. Незгодна је и конструкција: „у том чујем“, „против владиним наредбама“, „то се може послушати“, „миелин од нас сељака“... „А шта ли сте овде“ и још нека. Са свим је погрешно: „сво“ место „све“, „кретох“ место „кренух“. Обичнији је вокатив „отац“, него „оче“, јер овај други се више употребљује за свештена лица, а боље је рећи „потровати“ него „поотровати“. Чини нам се, да је боље и „Штирска“ него „Штајерска“.

Представа беше доста округла и живахна, и да не видесмо неколико омањих недостатака, могли бисмо рећи, да нас је потпуно задовољила. Толико смемо е поуздањем тврдити, да је мало провинцијалних позорница, са којих се „Дебора“ боље приказује.

Ти омањи недостаци тичу се које саме позорнице и инеценирања, које опет некојих представљача. Да их летимице наговестимо.

Састанак Деборе и Јосифа после венчања (Ш, чин, 2 промена) није на нашој позорници тако изведен, као зито га је требало извести. Ми е позорнице видимо, да је Дебора као на неком гробљу, па се чисто чудимо, откуда и Јосиф да ту искрене — баш као да су се дали рандеву. Јосиф истина вели:

„Видех нешто, врисак неки зачух

„И помислих њен је глас,“

а и Дебора наговешћује, да је ЈосиФа видела, али се све то брзо изгуби у нашој уобразиљи кад немамо стварне подлоге; кад очима не видимо. Оно дакле не сме бити гробље, него црквена порта (може битии с неколико крстова), а врата од цркве морају се видети. Ако наша позорница нема баш праве цркве, могла јето наговестити и простијим среетвима. И шира врата са крстом на врху могла би означити улазак у цркву, па би нам онда било све јасније.

И ТУ. чин био би округлији и потпунији, да је представљена и прва промена тога чина, због прогнаних Јевреја. Ми не знамо, за што је та промена брисана, али бисмо рекли, да је тиме и друга промена много блеђа, да је, дакле, много изгубила. И ако се даље наговешћује, откуд Дебора после толико година на истом месту, опет је за гледаоца дуго чекати на ту наговест, а међутим бити у неизвесности. Да је песник то хтео, то смео, не би написао читав призор. Тек у заједници с њим добија други призор свој прави живот, своју органеку доследност. Без

4 4