Позориште

- 15

ава

њега је слабо растумачен, и стоји за дуго као нека случајност, а то му откида од његове уметничке вредности.

Од предетављачког особља заслужује гђа С. Вујићка (Дебора) пуну хвалу. И ако је Деборина улога предетављачу већ од самога песника, скроз приуготовљена, и, тако рећи, у уста метута, опет има прилике, где се у њој и сам глумац може видети. Све је, истина, лимитирано и опредељено, па опет има места, где се прост, увежбан глумац може распознати од правога

уметника. Гђа Вујићка нам је то вечерас показала. Душевни афекти јесу нешто генерално и имају у свом спољнем изразу, тако рећи, својих типеких знакова; — љубав, мржња, страх, очајање т, д. јављају се на човечијем телу као нека извесна група појава,-— али иу томе може бити нианса, и ту има битне разлике. Та разлика је често од одеудна значаја, и то је оно, што ваља схватити и уметнички репродуцирати ; то је оно, што само уметник може. Обична, увежбана глумица представила би нам и у Дебори све те афекте по типекој Форми, али права вештакиња им даје специфичан карактер. Гђа Вујићка љуби заносом и ватром праве Јеврејке: она је страсна, она је песмислена, слепа; у погледу јој је огањ онога сунца, где су јој преци поникнули; у пољупцу и загрљају јој онај жар и она страст, што карактерише семитско племе. Па као што љуби тако и мрзи, тако и очајава, тако и страхује, тако и прашта и благосиља. Сваки покрет, свака геста, свака мима, сваки тембр гласа показује те аФектеи као човечанске и као специфичне. Ми видимо Дебору и евугде вамо Дебору, т.ј. жену из племена семитског са свима атрибутима његовим. дато и јест Вујићкина „Дебора“ целина у сваком погледу, живот и истина, задахнута уметничким духом.

Штета је само, што је г. Вујићка и овом приликом показала неку своју махну. И вечерас смо неколико пута опазили, да или не зна, или не ће да економише са својим Физичким срествима. Чисто би човек рекао, или да јој се мили изазивати снажне ефекте, или да је уметничка ватра обузме одмах с почетка великом снагом, те јој не може одолети. Она не штеди ни гласа, ни покрета одмах с почетка патоса, па кад дође до кулминације, већ је све исцрпела. Гласем још хоће, а не може, а и друга срества, ниву јој више на расположењу — све их је утрошила. Колико је то и за њу много теже и уморније; колико она тиме узалуд губи од својих тако красних дарова, толико, и још више, губи и као уметница. И најснажнији афекти имају својих Фаза, своје природне екале, и своју кулминацију, па ко у томе не прави разлике, тај није уметник. Ко опет зна за ту разлику, али

не уме економивати са својим уметничким ерествима, тај пада у другу уметничку погрешку, тај у афекту није над афектом, а и то није мало. Публика осети или монотонију, или увиди, да кулминационе тачке нису довољно изражене.

Одмах после Дебора истиче нам се карактерна улога „баба-Савке“. Гђа Добриновићка, је позната у тим улогама, па је и данас показала, да сеп у епизодама може брилирати. БабаСавка је погођена слика до у најситнији детаљ. Ми се радујемо, што можемо рећи, да је гђа Добриновићка у улогама те врсте снага, која се може сравнити с најпознатијим.

И гђица Хаџићева (Анка) извела је своју улогу коректно. Иетина, да је та улога већ по заснову некуд бледа и, тако рећи, индиФерентна, али је и опет дошла до некога значења, И ако је Дебора све засенула и заглушила, опет се и лепа појава Анкина видела и њен глас чуо. Још да гђица Хаџићева није — чини нам се ради сујете — учинила неку грубу погрешку, те покварила једно од најлепших места своје улоге, неби јој имали шта замерити. У Ш. чину требала је Анка венац, што га је сплела од цвећа са гроба родитељска, на позорници на главу метути. Гђфца Хаџићева наместила је венац у гардероби на огледалу, а на позорницу донела је стручак у руци. па је њему говорила: „Како ми одлану у срцу. Добри родитељи, хвала вам.“ Нека се гђца Хаџићева чува од сада такога кориговања песничке замисли, и нека више пази на то, да не ће криво протумачити мисао шинчеву, него на то, да јој венац не ће доликовати, ако га није на огледалу наместила.

Г. Милојевић (Лоренц) и г. Добриновић (Брица, а баш и г. Ђурђевић (учитељ) и г. Десимировић (Аврам) показаше . воље и снаге за те улоге. Код Добриновића нас то није изненадило, али друга три представљача су нас обрадовала.

Г. Миљковић, (Јовиф) нас ово вече није за-

довољио. Јесте, да је улога сама по себи некуд неспретна и баш антипатична, али смо ми, по дојакошњем искуству, више ишчекивали од Миљковића. За сада још не ћемо да залазимо у детаље — јер предпостављамо само неку индисцозицију — али ћемо ту снагу бадро пратити, већ с тога што ту пажњу у пуној мери заслужује. Други представљачи показаше по гдегде

да су, истина, почетници, али са добром перспективом. Ми држимо за посао режисеров, да исправља таке погрешке, и да по гдекада још једном очита буквицу глумачке технике. Бар једна представљачица би таку лекцију још јако требала. И она сама то зна, па ће га ваљда за то замолити, али ако незна, казаћемо јој други пут. Издаје управа српског народног позоришта.

„3