Позориште

у —ео би 8 | ојрсољака

1 +

„Или би је веци проклињали,

Из би јој се дивила столећа.“

Чак је п таке еп =сепе овај пут била бриж-| љивија и израђенија, него иначе. Кнежева је вечера била одиста смишљена слика.

(Недељни ред позоришних представа). У недељу 12 јануара: „Војнични бегунац.“ Позоришна игра и 8 чина, е певањем, од Е. Сиглигетије, поербио Рада Стратимировић. — У понеоденик 18. јануара: „Прилепчиво“. Шаљива игра у 4 чина, написао др. Ј. Б. Швајцер, превео П. Моетић. | — У четвртак 16. јануара с новом поделом улога први пут: „дна је луда“, Драма у 2 чина, по Мелвиљу ес немачког превео Д. Јоксић. За тим ирви пут: „Спрема св на бал“. Шала у 1. појави, с певањем, од Ј. Ј. ПН ва, сриску позорницу удесио Ј. У суботу 18. јануара: „Адријена Ленуврерова.“ Драма у 0. чинова, написао Скриб и Легуве, превео К. Н.

У недељу 19. јануара: „Саћурица и Ка о ша игра у 4. чина, с певањем, из живота, покојне иришке слепачке академије, од Илије Округића Сремца.

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У ЗАГРЕБУ.

(Петдесетгодишњица нњижевнога рада ШМа-

Загребу 10. септембра п. г. свечаном представом у сјајно осветљеном народном позоришту. За цело узвишен и значајан моменат. и за хисторију књижевности и за саме књижевне раднике — петдесет година труда и напора на књижевном пољу код Срба И Хрвата ! Форђе Малетић, је специјално српски пе сник. У оно време, кад је он био у најбољој снази, Србија је још била Турској вазална кнежевина, још су биле у срцу Србије турске посаде, које су сваки дан сећале српске родољудбе, да спремају свој народ на коначно ослобођење своје и своје браће испод турског јарма. Од туда су потекле његове патриотске песме, од туда његове трагедије „Српеки хајдуци“, у којима се оличава борба народа против турске виле и „Омрт бугарског цара Михаила“, са којом је песник хтео да покаже, како не ваља, да се браћа кољу и мрзе, већ да заједнички раде на својој будућноти. Осим ових драма Малетић је написао и прибрао монументалну грађу за постанак и развитак драмске уметности п позоришта у Срба. По томе било је сасвим оправдано, да ее његова педесетгодишњица прослави свечаном представом у народном позоришту у Загребу. А за Матију Бана билојето још у већој мери оправдано. Матија Бан пренео је у Бео-

тије Бана и Ђорђа Малетића) прослављена је у

бој

град традицију класичних Дубровчана, он, као |рођени Дубровчанин, који никад није заборавио на свој славни завичај — он је био жива веза између ерпеке и хрватске књижевности; он је, живећи и радећи у Београду, учествујући у свим важнијим моментима новије срнеке хисторије, увек и сваком приликом поносио ее, да је дубровчанин.

Он је написао „Мејриму“, — али је писао и „Злу коб“, Писао је „Српске Цвети“ — Ослобођење Србије, — али је писао п „Маројицу Кабогу“ — узвишен песнички споменик старог дубровачког родољубља и племенитости. Ниевао је „Добрилу и Миленка“ — далматинског Ромеа, и Јулију и бајословну пољску „Ванду“; „Пропаст српског царства на Ковову“ и — узвишеног „Јана Хуса“. Он је своје песничке производе штампао и ћирилицом и латиницом, и то, ако се не варамо, изкључиво у Дубровнику. Њему је одало заслужену пошту и „Орпеко учено : друштво“ и дубровачка народна читаоница и „Матица Српека“ и „Југословенска академија знаности и уметности“ и друга наша књижевна, друштва.

У Хрватској су органи јавнога мњења захтевали, да се ода достојна пошта заслужном песнику. Управа зем. нар. позоришта одазвала се тој обћој жељи, свечана представа била је — и позориште је бпло скоро празно !

Прпказивала се „Мејрима,“ кбјој признају т и Чеси и Пољаци и Русп и Немци

ји Французи п Талијани, — приказивала се у

славу педесетогодишњице књижевног рада њеног писца — скоро пред правним гледалиштем. То ће историја забележити. 0 самој представи радо бисмо се изразили и ве хвалом, — да.... да је било више проба, и да се наше глумачко особље није скоро одучило од приказивања народних комада. Било је неколико живахних епизода, које су потрееле гледаоце. Гђа Строцијева као Мејрима трудила се, у колико је могла за неколико дана учења, да савлада тежкоће улоге, али све бадава, то може бити да је била каква јунакиња из ког Сардоуовог или Думасовог комада, но Мејрима није. То исто бисмо казали и за г. Фијана (Титван). | г. Милан

(Станиша), Савић (отац Живанов) мало су се

више приближили карактеру улога. Г. Симић од скраћене улоге Мејриминог оца није ни могао што више да покаже. ... 0 статистерији ва завршетку боље да ћутимо.

Но покрај свега тога ми задовољно бележимо, да је наше народно позориште одало заслужну пошту књижевничким радницима као што су Матија Бан и орђе Малетић,

Ј Загребу ВОД

Издаје управа српског народног позоришта.

Ке -