Позориште

—бодозј 89 оребљеј—

пе

био е Црвенком; биће канда да је „Стари бака“ с тога баш тако дуго и почивао, што се није нашао Црвенко по милости божјој, замена Зорићу.

Па Милојевић се лепо потрудио, да нас отштети

за толико чекање, те је изнео пред нас баш погођен, оригиналан лик. — Чича Мију је већ једаред изневерио био Ружић, па и еад га је уступио Миљковићу и овога се пута задцело није

морао покајати. Ако Миљковић у жаргону говора |

није кадар био да опонесе правог онег баканцоша, то је за то тим вернијом игром поентовао сваку Фазу душевног живота у Чича Мије. Милка је Максимовићева већ по живом темпераменту своме као створена за ђаволанку Ленку, а још кад се по свему видило, да је ишла у школу код своје тетка-Драге, није ником ни на ум пала више непосредна претходница младе Милке. Само да још није тог ђачког чисто усплахиреног брзања! Кад ко умиљато уме да збори, онда је човеку баш неправо и жао, да не чује сваку реч. — Марковић је од досадањих Лацка био најзорнији, највише на оку, и канда и најјачи; још да је имао прилике, да покаже, да је и највећма „на гласу“, па не би човек имао шта више зажелити. — Од некадање мале Љубице Зорићеве амо није било још тако милог чобанчета Стевице, као што је Даринка Бандобранска. У опште је последњи приказ „Старог баке“ био један од живљих и анимиранијих и одржао је публику цело вече у најружичаетијем расположењу. НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У БЕОГРАДУ.

= (Недељни ред позоришних представа.) У кр. српском народном позоришту у Београду одређен је био овај репертоар: У петак 10. јануара: „Чича Мартин“. Драма у 3 чина. Написали Кармон и Греше. Превод с Француског. — У недељу 12. јануара: „Севиљени берберин“. Шаљива игра у 4 чина, с певањем, од Бомаршеа, превео М. В. Петровић. — У уторак 14. јануара: „Отаџбина.“ Драма у 5 чинова, од В. Сардуа, превео Сава Рајковић.

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У ЗАГРЕБУ.

% (Севиљсни берберин) 20. јануара 0. г. запо"чела је госпођица Жени Брох, певачица с бечке опере, своје гостовање у народном позоришту. Кад је гђица Брох баш као „Розина“ у „Севиљском берберину“ јуришем освојила наклоност бечкога опћинства, није било сумње, да не ће и овде одржати знаменит успех Синоћња представа испунила је нашу наду у пуној мери. Жени Брох је дражесна појава, има глас, који, судећи по гласовима из преију, неби дао слутити, да је развијен за колоратуру. У тим положајима глас јој

звучи ванредно јако, малне реско. Али чим се диже преко средњег положаја, губећи снагу, добија мекоћу и слаткост фруле. У том положају глас се довине до висине, за коју би се мислило, да је недостижна. Јуче чусмо два пута дуго издржани трипут подвучени Е.

Што се тиче техничке стране, уметница, | довинула се до степена, који у мало да не искључује реч „немогуће“: пасаже у скалама, било кроматичне, било диатоничне, преломљене сазвуке, трилере у свима положајима, стакате псве друге тешкоће савлађује госпођица Брох највећом лакоћом и чистоћом Али највише важи, што уметница зна једноставну кантилену предавати на најсавршенији начин. Толико о њезином певању. Што се тиче игре, не можемо се у анализу тим мање упуштати, што „Розина“ у „Севиљском берберииу“ тражи само неку пркосну веселост, која је уметници, у колико емо то опазили, дана од природе.

Прва арија „ПЏпа уосе росо Та“, од које је гђица ЕБрох уводни ставак на угодно изненађење опћинетва певала нашим језиком, прибавило је уметници бурно повлађивање. Арија била је транспонирана од е-Чиг на БА иг, дакле за по глава виша, те оне многе уметнуте колоратуре и Фиоритуре не дадоше опћинеству од чуда одушка, особито пак једно место, где је уметница врло дуго држала три пута подвучени |, те је онда, спустив се у хитрој кроматичној трци на мали с, дакле две п по октаве, свршила на ефектан начин.

Одвело би нас предалеко, кад би смо хтели навести све занимиве и уметне појединости, којима је гђица Брох искитила своју улогу. Само хоћемо још да споменемо, да је уметница с истим утиском певала у ансамблима, да је дражеену песму од Фелисијена Давида „Га реге ди Вгез · отпевала савршеним укусом, а пи уметнутим болером из Вердијеве опере „Тез убргез 5121ћеппез“ одушевила је ошћинство. Само се по себи разуме, да је гђица Брох била течајем целе вечери предметом најердачнијих и најбурнијих овација.

Било би неправедно, када би ради госта, муком мимоишли наше домаће уметнике. И ови имадоше врло сретно вече. Г. Дескашев био–је |врло ваљан Алмавива, г. Антон ватрен и досет|љив Фигаро, Теркуци ванредно комичан Дон Базилио, г. Кнежевић исто такав Бартоло, тако је исто и тђа Формастини отпевала и одиграла, |Берту на потпуно задовољетво. | Опера је под управом г. Зајца била извр|сно штудирана, те је владала како на позорници, тако и у оркестру ексактна тачност.

Јеленчић.

Издаје управа српског народног позоришта.