Позориште

- уља А РА ВИ ОРН ИН ОНА 4 УРАН УНЕ

· ли драматска вредност самог комада. Згоде глав-

— Еде (

МЕ оре осе

дали — у молијеровом веку. Разлика је само у томе, што данас нису тако драстични, неотесани, Немци радо хоће да представе као да је Гете са својом изреком „бтеј пиг ћеја уз уоПе Медвећепјеђе“ пронашао колумбово јаје социјалне драматургије, а међутим то је Молијер давно и давно пре њега показао, Истина, према данашњем, тобоже Фином укусу, — многе појединосту изгледају нам и сувише драстичне.

У данашњем времену либерални писци допуштају драстичност само за „пизетц ређа“ иначе си навлаче рукавице .. .. Молијер није живио у духу тако зване опће слободе и просвете, али кад га читамо и гледамо, чисто бисмо рекли, да смо ми, модерњаци, живили бар — на сто година пре њега!

Госп. Сајевић трудио се, да као Арган задовољи, и изазивао је непрестано смех, али могао је бити и мало озбиљнији, па ипак да не буде на штету забави. Сама ситуација. чини већ Аргана комичним. Госпођица Фрајденрајхова (Анђелка) била је сувише хладна. Гђица Стефановићева (Тоанета) била је на свом месту. Али од евију приказивача палму ове вечери, однела је — мала Анка, дете од 5 година, која је Луи: зицу тако наравно, живахно и отворено приказала, тако се без бојазни кретала на позорници и тако је знала за њене године и превелику улогу, да је опћинство било управо електризовано, те је тако бурно и са одушевљењем пљескало, да би се с тим аплаувом могао поносити и одрастао уметник. Па како се та мала враголанка грацијозно захваљивала! Ми отворено кажемо: Мала Анка је Феномен, — који је вредан пажње и бриге, да се тај прирођени таленат развије — на част и понос домаће уметности !

Ј Загребу. |

—рн— |

(„Дон Цезар од Базана“), кота је Францески написао Димандар, спада у ред оних глума, код којих више вреди приказивачка уметност, него

нога јунака оснивају се на таквим невероватностима, таквим присиљеним ефектима, да збиља човек неможе да појми, како је писац могао да тражи од опћинства толике наивности, да поверује у такве“ могућности. Да се шпањолеки краљ помеша међу уличну светину, те да слуша једну уличну певачицу и да за њом лудује као каков голобрадац, да шпањолског краља непознаје певачица, за коју се интересује сама краљица, и која обожава краљицу, да штањолскога, краља непознаје ни један од његових гранда, па ма то био и Дон Цезар од Базана; да се може

"војницима извући кугле из пушака, па да се

осуђени на смрт претвара као мртав, те да га после „стрељања“ оставе и негледајући је ли|

убијен и незакопавши га — и још множина, сличних невероватности — причиња нам се баш онако могуће, као и познање електричне снаге у доба Карла П.-— о чем нас Дон Цезар од Базана при недељној представи упути да је било, ма да о том повест науке ништа незна! Али покрај свега тога „Дон Цезар од Базана“ радо се гледа, на позорници, и то с правом, ради особито вешто изведенога оригиналнога карактера главнога јунака, кога је много теже добро представити него стотину трагичних јунака. „Дон Цезар од

Базана“ — без управо онаква Дон Цезара нема смисла, то је у најбољем елучају као — декламација лирске песме...

Сад, замерило нам се или не, — ми ћемо

да кажемо истину. Ми високо ценимо и увек одајемо праведно признање уметничком таленту и мару г. Фијана, он је без сумње украв наше позорнице, али за Дон Цезара од Базана није, и познајући темпераменат г. Фијана рећи ћемо, да он неће никад моћи приказивати ту улогу. Радо признајемо, да се трудио да одговори духу и карактеру те тешке и благодарне улоге, али све је било усиљено, кретања су била неприродна, а глав је био несталан, те је сваки час западао у трагичност или празну вику. Ми немеримо игру г. Фијана са „бургтеатарским“ мерилом, већ чисто са нашим домаћим силама, којесу нам Дон Цезара приказивале у неколико боље и природније. Г. Фијан се тако рећи нашао тек на крају четвртога чина и у петом чину био је сасвим на свом месту. — Гђа Рајковићка - Димитријевићка била је у првом чину сувише озбиљна Маритана, која као да оно што говори, неговори из детињарије већ из сујетне жудње. За таквом Маританом једва да би краљ

ишао по улицама. Она треба да је весела, сло-

бодна природно-несташна птичица, која и нехаје за стрелца, а не као из кавеза одлетела канарина. Према томе и у даљој игри ваља да је више преплашена, бојазљива, а не елегички замишљена и озбиљна, као каква јунакиња из романа, коју је опаки отац силом натерао да се уда за недрагога, па пред њим прети ножем и отровом. И нехотице сећамо се на госпођу Димитријевићку где је као Стела изврена, — па што неби могла бити и у Марптани права Маритана 2 И госп. Милан као Дон Хосе могао је бити мало више министар. — Г. Мандровић бло је прави заљубљени краљ Карло, исто тако ву г. Сајевић и гђа Сајевићка били класичан комички маркески пар, особито гђа Сајевићка. А пи гђица Стефановићева била је пријатан Лазарил. Опћинетво је живахно повлађивало, особито при крају представе. У Загребу —рнИздаје управа српског народног поворишта,